Нова искра

— Па и ми ћемо добити птиче!... сину микроз свест. У том се зачу, где уз степенице долази неко к нама. Жена оде, да види ко је и шта ће, а ја остах сам, са чудним, необичним осећањима. ...Птиче! — понављах у себи шапућући. Чедо... пород!.. Боже, каква узвишена појава, каква срећа!... Каква част од свемоћне Природе једном ништавну труну њену! Т 1аст, одликовање, које човека од нигптавила уздиже до божанскога достојанства, којим му се дарује моћ Створитеља, моћ да умножава и одржава човечанство, свој народ, своју породицу!... Дете... чудо — крв своје крви!... Мати... отац — извори животу! Извори л.убави на свету, творци јединог раја овде на земљи... Без деце, без порода, би ли било праве љубави у свету, би ли било онпх који истински љубе и оних који су истински љубили?... ...Али, упоредо с овом чашћу, уиоредо с овим одликовањем, какво тешко бреме, каква колосална дужност — дужност подизања и васннтавања порода свога!... ....Но па шта?!... Који ће се прави човек плашити још и овако л>упка, овако мпла и слатка терета, као што је васпитавање деце своје?! Л и шта је живот, до трудба н рад? Ко се нлаши рада И труда, није достојан да живи. А има ли

■узвишенијега, нма ли светијега рада, од делања на подизању порода свога?... ....Пека долазе на свет нтичићи моји, нека се рађају деца моја, даћу ја, ако устреба, и живот свој за њих, као срчан борац што га даје па бојпу нољу за отаџбипу своју... То је, уосталом, и највиша дужност човекова на земљи. То је најузвишеније оиредељење његово у свету. То је крајњи циљ човекову животу — као што је и биљци тамо на ливади: да произведе семе, па да угине... ...Хвала ти, о преблаги Оче небесни, хва.1а ти, о свемоћна мајко Природо, што си удоотојила мене и моју другу ове узвишене иочасти, ове пеизмерне милости своје, да нас не оставиш самохране, незамењене иа свету овом; већ нам дарујеш замену, децу, живе створове, који ће нас својим сребрним гласићима називати најмилијим, иајсветијим, божанским именима: мијко! оче! родитељи .'... ...Хвала ти! Ја и моја друга стараћемо се, да оправдамо ову иочаст, тежећи да свој пород одгајимо пгго брижљивије, да га васпитамо што разумпије.

ме оп0т...

Е,

јто ме опет у окриљу твоме, О место првих успомена моји, На геби све је к'о што некад било, 1 Лл' ипак сада друкча слика стоји Пред мишљу мојом и погледом сетним. По оним некад путањама цветним И сад је цвеКа ал' не истог вишс; И сада шуми тополино лишће У којем птице своје песме више, И сад те вече руменилом боји, О место првих успомена моји! ]']но и нбуња некад шуме за мс, И трошног зида и вратница трулих, И старе стаје, тога царства таме За живу машту мојих дана рани,

Још све вас редом моје срце храни, О врела силна успомена мили ! Ал' сад су друкча обличија ваша: Времену хладном, тој ужасној сили, И ви сте жртве морали принети. И ваша младост сгупала јс мети Којој и моја: забораву, праху ; И ваша лица борало је време; И ви у истом, у ком и ја страху Гледатс с болом шта сс с вама збива. О прошлим днима сад ми душа снива, И сета срцс све ми вишс дуби. Иреда мном опет детињство ми стоји, Умрла мајка као да ме љуби, О место првих успомена моји!... П. Ј. Одавић