Нова искра

— 134 —

живе од данас до сутра, који нису у стању да на савремене прилике гледају кроз копрену историје и вечности, сви ти људи мали су људи. Они пак, којима, по њиховим природним инклинацијама осећање Лепога у природе узбуђује душу и све им више усавршава осећаје нежности и љубави, — они се истичу на висине одакле се најјасније види на све што је људско, и никакви им ниски ни осећаји, ни замисли, ни циљеви не муче душу. Јер Лепо, осим елемената Истине и Добра што у себи носи, има још у себи и елеменат Вечности, и баш с тога и јесте осећање Лепога најбољи учитељ роду људском. »Тај не види далеко«, рекао је народ за онога који ради погрешно и који ради рђаво, и то је тако тачан израз. Комеђ' људима зна само Јанка и Марка, и у оиште само оне које на улици срета, и дела своја и поступке управља према њима, тај не зна нипгга. А ко и у сваком Марку и у сваком Јанку, пре свега, види човека, са оним што човека као човека кроз све векове одликује, тај већ самим тим зна много. Хоће ли се суседова кћи Мара удати за столара Симу на углу, то нема апсолутно никаквог значаја, нити може ма шта рећи свем осталом свету. Али брак између млада човека и девојке, као установа која је по многима основ свима модерним државама, — врло много може да каже и најмањој памети коју прати нежно срце. Јер док је столар Сима са угла и Мара, кћи обућара Ђоке, са свим оним што је њима друштво и време дало, узело или обећава, нешто сасвим индиФерентно и пролазно, дотле су млад човек који носи име Сима и девојка под именом Мара појаве, које носе обележје вечности на себи, и појаве које такве какве су оличавају бескрајни један низ људи, и то од постанка човека на земљи па све до њихових дана, а то је већ нешто на чему, макар часком, стаје људска памет и због чега људско срце почиње немирније да бије. VI. Да надживи живот смртнога човека и да се у борби с временом што дуже цоси, да би потресало срце и осећаје у људи, — у томе је највећа заслуга сваког уметничког дела. И најстрашније, најтрагичније чуство што човека потреса, мисао на смрт, која нас све редом чека, у многоме ослаби кад човек посматра какво људско дело о Лепоме, које је, на пример, с неколико векова преживело свога творца. Ако се узме да је тачно оно: да је стил човек, колико тек свако уметничко дело: слика, статуа, песма, соната, храм, мора да је обележје човека који га је створио? Није ли управо свако од тих дела оматеријалисано извесно осећаље, извесна мисао, извесна емоција, која је била саставни део уметника који је то дело створио? Да буде свако уметник то не може, то јест не може свако да ствара дела која ће не само живети после њега, но која ће пријатно потресати душе, чежњом пунити груди, заносити у магласте снове и духовне хране дава,ти многим

генерацијама и после материјалне смрти његове. А да неко постане уметник, да неко живи и после смрти своје, да неко и у борби с временом изиђе као победилац, једини је услов осећање Лепога. Према томе осећање Лепога и култивисање тога осећања најсигурнији су пут и ка бесмртности. И ако свако није у стању ствара уметничка дела која ће живети и после његове смрти, свако међутим има могућности да негује Лепо, и да осећање тога Легхога све више и више усавршава у самоме себи. А само онај који тога осећањаима икомесе, под импресијом тога осећања, у души разведрава, само тај ће бити у стању да живот свој све до гроба проведе са најмање потреса и то баш с тога, што је један од најкарактеристичнијих пратилаца осећања Лепог мир и сталоженост. Кад раздрагана мајка притисне на груди дете своје; кад младић дигне очи очима девојке коју воли; кад отац пун поноса погледа за сином који му је стасао за војника, и за ћерком, чедном и честитом девојком која му је за удају порасла; кад брат и пријатељ прихвате брата и пријатеља у невољи; кад се крај самртничког одра остарели супруг нагне да последњи пут целива руку умрлој жени својој, свом другу, крај којега је сав свој живот провео, — у томе моменту сви су они као сунце сјајни и велики свећепици у храму Лепога. Чиста суза радости и суза туга најјаснији су знак да неко свата, да и у свакоме сну има толико исто стварности и материјалног живота колико и у самоме материјалноме животу. То су они моменти кад се кроз душу појединаца јаве и говоре безбројне душе помрлих предака; то су они моменти кад вечност отвара очи и буди памет живом створу кога смрт чека. И ето опет вечности, атрибута Леиога, као учитеља људи, којег на своју несрећу људи тако мало слушају. У нервозној, ружној утакмици у веку у којем живимо, поучавани од детињства кроз рђаво уређену школу као школу, а и кроз школу живота Љ УДИ у данашњем друштву, и то нарочито унашем србијском друштву, сасвим су заборавили, као да га никада није било, на оно достојанство које треба увек да прати високо створење што се земљомкреће и које се зове човек. Тога елемента, који је управо један од главних твораца свега што је добро и велико у раду људском, у нашем друштву или никако нема или га је тако мало, да се једва види и осећа. А та квалиФикација, ако је неопходно потребна свакоме, колико тек мора да је потребна код оних, којима су други поверили да воде иослове од општег интереса. Међутим, у нашем друштву код тих људи тога елемената нема. Треба ли за то наводити доказе ? Ја мислим да је непотребно, њих има на сваком кораку. Не посматрамо ли ми свакога дана како се, на гхример, наши истакнути политичари беспрекидно бацају блатом један на другога, како се називају најпогрднијим именима, како један другом поричу не само да су добре патријоте, но и да су чесгити људи — како ће после свега тога, без икаква срама, да се нађу заједно, ко-