Нова искра

— 135 —

лено уз колено, за истим столом, да брину бригу о иародном добру и образу? Не гледамо ли зар свакога дана како се с оглашеним неваљалцимапријатељски рукујуљуди, којима су, на ма на који год начин било, поверени општи интереси ? Не слушамо ли зар свакога дана како људи, не само из простих класа, но и из оних тако званих виших, један другоме, и то оида кад им осећаји пријатељства дођу до кулмппације, — псују и ода, и матер, и кћер и све свето. А тек каква чуда и срамоте посматрамо ми свакога дана у ономе што се зове наша србијека журналистика?! А као што је познато: као и свугде, и код нас журналистику ствара и хране јој даје на нрвом месту читалачка маса. Треба ли и после тога још каквих доказа о томе, где нас је довело и школско, и друштвено, и, нарочито, политичко васпитање наше? А све то само су нормалне последице тога што је друштво наше, вођено злим инстинктима, ослепило за све што је и духовно и физички лепо. Провести читав свој живот без икаквог стварног рада, рада од вредности, без икаквог и најмањег доказа о сталној жељи за усавршавањем, а која жеља једино чини човека човеком;. животарити унраво, — то је слика живота многих наших политичких радника, то јест оних који

су највише потресали утробу друштва. Апопојмовима који владају у нашем друштву, такав живот не само да је и најмање сметао тим л>удима, ио им је, шта више, давао потребну квалиФикацију чак и за државне саветнике, и за проФесоре универзитета, и за чланове Академије Наука и за сва остала највиша места у државној служби. И треба ли зар тражити још ма каквог доказа о душевннм способностима тих људи ? Да је на пример онај један који је постао члан Академије наука, или онај што је постао проФесор универзитета, или онај што је постао члан Државног Савета, или онај што је иостао министар, — имао ма и најмање осећања о Лепоме, он би одмах осетио, колико ће смешан бити у томе случају; застидео би се тога што људи нађоше баш њега да праве смешним, и гпеван рекао би им: да иду и да терају нгегу и комедију са својим кучићима и мачићима, а њега да оставе на миру. Међутим, да је осећање Л.епога јаче развијено у нашем друштву, такве би се сцене у њему много ређе дешавале. Онај који се клања сунцу и диви вечним, никад неувелим лепотама у природи; онај који размишља о величини смрти и живота, и који се осећа сићушан и мали пред вековима и прошлим и оним што иду, неће никад

Чесма у дворишту Мехмед-паше Соколовића у Париграл,у