Нова искра

— 200 —

Одмах и Љубдрага уста и рече и она да знаде Да ни за Милоша нема спасењу на Косову наде. Да ће јој побратим драги пасти у боју славну, Ал ће и Турчину рану задати грдну и главну, Јер ће и Мурата самог он смождити мишицом дрском бо И стаће ногом на плећа душману клетом и мрском. Његово име ће живег док сунца и месеца траје Страх ће за Турчина бити, и последњег једног док стаје. „Ја ћу уз храброга борца Туркбмору страшнога стати, Ја ћу му савет и помоћ да допре до Мурата дати. Њега и дружину дичну невидљивим хоћу да створим, Да му до шатора царског без препреке пута отворим. Сабљу прекалићу њему од небесна сковану нада Да јој под резом оклоп и панцир у прашину пада.« Уста Светлана и рече: „И сувише све је то мало 70 Чиме се ЈБубдрага хвали и што се и без тога знало. Па се зариче, да ћс под облаком она узлетат' Главом пред Лаушем младим и Турке пред њиме пресретат', Стрелом ће својом их гађат' и пољем ко снопље обарат' Копљем пред својим јунаком широк ће сокак отварат.' Противу Усуда хоће свим силама устати живо, Да му покаже како неправо суди и криво. Прогив непреломног судца војеваће кобнога дана Па ма и сама јада и тешких допала рана. Лепа Равијола на то, златокоса Мироча дика 8и Чуварка младог Небојше и његових узор војника: Објави да ће дичног витеза чуват' у боју И за јунаково здравље главу заложити своју. Сад Дурмиторка млада, која ко сунце сијаше Лепотом лица а плам јој из очију чарних гораше: Објави да ће у бој пред Страхињом баном грести И да ће витеза живог и здравог из боја извбсти, За њом с Велебита сеја и вила Приморка бела Вила подунавка танка и посавка гиздава тела Она с Романије кршне, Озренка за њом, Јаворка, 90 И Фрушкогорка лепа, Поцерка па Златиборка И друге све, које овде изређати песма не стиже Јер се од замерке боји и кајања кобна и гриже Да спомињући једне без нужде запбставља друге, Уместо сваке приче и заморне хвале и дуге Доста је једна: све су сложне на Косову равну Српске јунаке да бране и Лазара круну славну. Тако збораху оне. А сунце са истока златна Којег близину већ треперива танановлатна Наговештаваше круна ко зрачно велељепно кружје оо Поче се јављат' и сјајем позлати гору и лужје. Виле за сведока њега носиоца жића и плода Позваша, да ће бити чуварице српскога рода Па се по свршеном послу, да договор крунишу лепе, Латише песме и игре што душу и снагу им крепе. И докле сунцу на сусрет заграјаше птице из горе : Звуци божанске песме њине још лепше се оре. Тамо под плавим сводом у зрацима светле висине, 1о Као да крилима небо додирују, тако се чине, Створови ови дивни, облакиње прелепе ове. Једној јединој само песма и игра не гове. Једна се само весеља и радости свеопште клони, Тужно преда се гледа и сузе низ образе рони. Беле је руке боно упрстила к'о да с' растаје Од јединога блага; тужна и несрећна сва је. Рељина то је мати, Андосида то ти је вајна, Њеноме витезу сину звезда се гаси сјајна. Она о њему мисли и како јој збогом рек'о 20 Кад је на мегдан кобни весео, чио потбк'о. Она о сину мисли и плаче и брине се мати; Корак му сваки живо у мислима стрепећи праги. Она и не зна да је на ђогату брзом к'о вила, Који му жељан боја лети ко да има крила, Даљину целу већ прегазио срећно и здраво И да се цару под шатор већ беше упутио право. Истога часа кад сунце оживотворне зракове своје, Раскошно с истога просу рујне и пламене боје Као но ватрени џин над Јастрепца старом грбином

330 Беше с' разбудио змај и ричући страшном г.тасином Даваше аваз од себе и гтретећ на сунашце зија Што га из чмавања буди кад лењштини годи и прија. Чини се да се из ћуди дивље поганац ребеће И да се прштећи огњем са светлилом света надмеће. Лазова војска виде бесомучног, како се дује, И како пламен бљује и ваздух на далеко трује. Војска се ужурба сва и јако се препаде цела, Најсрчанијима жацну ледена срце стрела. Велика метеж наста и готов је сваки да бега. 340 Никаква мудра реч не хасни, нит разлог, нит стега И кад и Лазару самом на уранку кобнога дана Обузе стрепња срце, да ли је Рељи знана Његова невоља грдна и да ли је добио књигу, Која му речима кобним објављује муку и бригу Лазара цара славна од сграшне алосије ове, И која витеза дичног да похита у помоћ зове, Докле премишљаше цар о јаду и невољи тако: Погле, гласоноша, момче из војске му допаде лако Отуд од крајњих страна где најгрђе змаје бешњаше, 350 И где и највећи метеж у препалој војсци бејаше. Момче објављује цару, да се је стишала граја, И да је као но чудом ненадно нестало змаја. Преплашен неком силом већом нег његова што је, ГЈобеже кано муња и прекиде урлање своје. Право на Јастребац наже, па се, уз лупу и јску Заби и .сакри тамо у пештеру мрачну неку. Остави војску на миру и главе ни једне не смаче, Нити се загна на макога нит канџама икога таче. Обасја радости сунце Лазару лице и чело, 3<)о Па он обдарује момче вредно за витешко дело. Познаде царе, да је Реља већ ту у близини Крилати витез његов и да му змај у пећини Умаћи неће мачу ма колико да му се крије. Нагнаће силника ;Реља, .да.-се са њиме бије. Заиста тако и беше; и царева радост и срећа Постаде општа и часа свакога биваше већа, Пошто и крилати јунак прејездио дотле бејаше Кроз табор сав и цела војска се дичном дивљаше. И докле војводе цару стигоше журећ под шатор : 370 Беше на прагу већ и силовити, крилати стратор. Колко с' у војсци диже урнббесна весела граја Када пред Рељом, чим се појави, нестаде змаја, Колко се војска диви крилатог гледећ јунака, Који сијаше ко анђео господњи у круни од зрака : Толико већма опште шири се изненађење Међ војводама овде, надземаљско када створење, Витез од свију бољи у дворницу иЈатора ступи, Задату веру цару да доласком овим искупи, Јер се је затеко Реља, у невољи најгрђој која 380 Главу круноносну деси од војне, мегдана ил боја, Да му у помоћи вазда веран и поуздан буде; За цара да се бори на Косову равном и свуде. Сви ти јунаци славни, те војводе, Лазова дика, Милоша изузевши, јединог овде војника, Страхињу можда уз њега и највише старога Југа, Којему не оста ништа тајно за живота дуга: Никад не видеше још јунака крилата овака; Никада они чуда у веку не гледаше така. Јер и тај Реља, први стаса и лика лепбтом, 390 Први међ борцима српским снагом и тела крепбћом: Веома ретко крила на рамена снажна меташе Веома ретко у облак гонећи се с ветром лећаше. Никада ради мегдана, рад сјаја и дике још мање Крилима он се не кити да дивљење завидно жање. Јер је за обичне згоде, и редовна дела и збића Бољи од свију јунака и лепши од свију кића И без тих украса што га толико диче и красе. Једино, то се памти и широм по свету зна се, Да се је збиља дао у бригу лепотом да сине 400 И да наткрили сјајем момке и витезе ине, Па и побратима оба, Милоша дичног и Марка, Кад му у грудима плану ватрена љубав и жарка За лепом сејом оног Леке од Призрена града, И кад се диже да Росу — ах како ће зло да настрада Охолу цуру да проси у Леке на грдну срамоту