Нова искра

Л. Да Винчи Лпђели Из књиге г- Д-р Б. Николајевића „Леонардо да Винчи"

Себи и побрама, а њој гордој на јад и страхоту. Онда рад сјаја, а рад нужде и витешка јада Показа себе у пуној опреми с крилима сада. Витези српски сви у дичнога занети блену 410 У ту' лепоту јоште не виђену, још не чув&ну. О није мала она витешка слика и снага, А није мала лика лепота питома и блага. О нису шала очи што пламеном поразним сјају, Нити су шала крила што хлада од сунашца дају Када пред дара витез ко стратиг господњи стаде Каоно вишња сила са самога неба да паде. Сребраста чудна светлост од слике се дивне одбија. Чини се, као да витез у зрачном ореолу сија, Који засенује очи свима што онде бејаху 420 И што занесени сјајем у чудо пред собом гдедаху. Једино Милоша опште не збуни изненађење, Него га радошћу обли сусрет и с побром виђење. Руке он шири и побри на сусрет весео ига, Па га у загрљај прими, за здравље јуначко га пита. Лице јуначко целива друг другу, на груди га стеже; Целивом и загрљајем срце за срце се веже. О весели се данас ти дична Србадијо млада! Нека по теби широм песма и велика завлада. Јер кад се овака два јунака за тебе сад боре: 430 Нишга ти Азија сва, ни Мурата сила не море. Видим ја с њима и трећег, њима обојици равног: Који и незна да је побратим драги и њему Крилати јунак овај: јер невешт је Срђа свему, Од како незна ни себе, и да је ту скоро ко Марко Срећнији био и сунце веселије гледао јарко. Незна за страшни гњев код истога овог јунака Освети страшно и грозно десница његова јака, Кад га у Призрену Роса увреди грдно и злоћно.

440 Али је Усуда воља тврда, решење му моћио: Све је сазнање Срби ко магла излапило пусто Ништа о прошлости незна нит своје распознава друсто. Такав бејаше Реља, и толико слепа бејаше Према лепоти којом јединствени витез сијаше. Охола, луда Роса, та Лекина несрећна сека, Којој од гордости круте не знаде нико лека, Докле јој 5" главу Марко утера памет на јаде: Лека јој силан он ал доцкан и страшнога даде. Авај ти занета цуро, Роксандо деклице тужна 450 Каква те мађија кужна савлада и слепоћа ружна, Каква те љута гуја за срце уједе вајну Онаку реч да кажеш, девојко, и лудост бескрајну! Овако дичног јунака, наком да наружиш маном ?! Оваког ви геза ти да назовеш зар копиланом?! Јер га је родила, рече, из планине некаква вила, Отуд му лепота ова, окриље и снага и крила. Луда девојко, ни једног од тројице витеза први, (Како ћеш тужна и јадна у својој да огрезнеш крви) Ниједног од просилаца не хтеде за ђувегију, 460 Ни једног љубити нехте од витеза српских трију У место тога ти слепо у чељусти улете смрти. И што не могаде Милош врли на душу да прти, Чега се Реља гнушаше јер твоја га Росо лепота Заиста очара силно и збуни га грдна срамота: Учини силни Марко, аваница, готов на јаде. Страшну ти плату он од сватројице охолој дадЈ. Где си сад лепа Росо, да витеза једном још видиш И да се оних речи нерасудна кајеш и стидиш. Девојко најлепша ги би паметнија била ми јако! 470 Али је доцкан и страшна грешка с' не поправља лако. Лудо ти изгуби сама оваког тад ђувегију, Кума и девера наког, слушајућ отровну змију, Која ти лежа на срцу и отровом душу пуњаше, Када те сунце баш јарко обасјати срећну хоћаше. Изгуби лудо и главу о злоћна и слепа довојко, Пропаде с гордости своје о језична бедна лепојко! Нека би пример твој бар Српкињи свакојзи био Поука страшна и сргду нек би се њеноме свио : Девојци свакој смерност нег лепота више да вреди 480 Да на лепбту без срца питома нико не гледи. Празна је кућа и пуста где љубав међ чељад не слета; Лепота горда го је башта без мирисна цвета. Јер ево зби се и го: тај тако јединствено дичан, Тако узвишени јунак, ко небесни стратиг личан, Смерно са главе шлем с крилатицом гујом скиде, Смерно пред цара свог ко млађи пред старијег иде, Смерно се поклони круни и на срце руку мету, Тражећи благослова целива му десницу свету. У очи боја кнеза за благослов честитог моли, 490 И одмах оде да змаја на мегдану огњена сколи. И докле поуздан, срећан на дело он витешко иде, На ЈБуботену мати његова добро виде, Шта се са њиме зби и остави весело друсто. Мрак јој пред очима пао, а срце јој празно и пусто. Да се на ногама држи нема већ снаге ни моћи. Побеже јадна у гору, да тугује дневи и ноћи Молитва, којом виле призиваху свеглога Вишњег, Еда он мрачног и тврдог умилостиви нижњег, Владара пакла и смрти, од кога и сам Усуд преза, 500 Беше узалуд; не допре до крвника паклена кнеза. Не јави плаво небо никаквог знака у зраку, Отац и гворац, света, десницу своју јаку Да је покренуо, точак судбине да часком устави. Не беше њега ту над Србијом он се не бави. Очинско лице своје окренуо од нас бејаше. Тако у књизи судбе писано кобно стајаше. Речено тако беше, да пропаст овлада и страва, Србин да робује тужан, да пропадне царство и слава.