Нова искра
— 202 —
Си
цилиЈанске отав«
У,
плели се у раскош легшх дана И ваше име, ваше очи плаве, С мирисом тамног, цветног јоргована 111 го страсно шуми изнад моје главе, С осмехом неба преко густих грана ПЈто теши срца сред пријатне јаве, Кад са висина и са свију страна, 111уми мио ритам љубанне отаве.
Јоспођкцк Р. К. Допуњује призор жарког, пуног лета Ваше лице, бледо ко круне јасмина; У души радост непозната цвета При мелодији широких висина; Из туге, страсти и радости сплета Веје израз. среће давнашњих милина И дах једног боног, пријатног сонета, И сетан јецај меких виблина.
И допушта ми сјајно лето, што се Прелива, радост и за дане зиме, И љубав наспрам ваше златне косе, И бол од нових осећаја плиме; Допушга да ме жеље тамо носе, Где нема бола, ни суза са њиме; Допушта луксуз сетне једне глосе, С музиком стиха и богаством риме.
Сима I 1а.ндуровић
I.
П а у ч и н а В. Вересаев
а горњем спрату Академије Лепих Вештина, у Флоренцији, стајали су пред једном сликом адвокатски помоћник Гоговцев, ц>егова жена и њихов познаник кнез Салманов. Иа слици је била насликана жена, која лежи у гробу, а поред гроба на коленима, блед човек, који је у ужасу лружао к њој руке. — Шта то значи? Ко је то насликан? упорно је питала Јелена Николајевна, обраћајући се час мужу, час Салманову. Готовцев је, држећи руке у џеповима, пажљиво читао потпис испод слике. Он је гласио: »Р^а с1е' То1оте1 псоповспгка 1ппосеп1;е с!е пеПо с!е11а Р1екга, впо тагИ.о.« — Неке речи нису сасвим разумљиве, али је смисао јасан, — мало збуњено говорио је кнез, кога су Готовцеви сматрали као доброг зналца талијанског језика. — Смисао је тај, што муж дознаје да је жена невина.
— Не, младићу, кажите ви шта је то: „с1е пе11о«, — уздржавајући осмех, рече Готовцев. — И шта је то ,)<1е11а Р1е1га« ? Да је мужу име Петар, онда би било ч Р1е^го сс , а не ,)Р1е1;га 1< . — Конструкција Фразе, збиља, није са свим јасна, — сагласи се Салманов и, као правдајући се, слеже раменима и мало поцрвене; лице његово, с тек изниклом брадицом, било је детињскибело и чисто, а црвенео је нежно-ружичастим руменилом, као девојка. — Дакле, па шта, шта то све значи ? понављала је Јелена Николајевиа. — Свакако, то је његова жена, — учтиво поче да објашњава Салманов. — Она је нешто пред њим скривила, вероватно да је он њу убио или отровао и сад је дознао да је невина. — »Свакако«.... Не, ја хоћу да знам зацело, — разочарано рече Јелена Николајевна. —• Врло је интересантно знати шта је то? Где би то могли дознати ? — Та све једно! — с подсмехом рече Готовцев, смагнувши раменима.