Нова искра

— 210 —

И да је душа као и пре срећи И теби готова служити... Јелена Николајевна обухвати врат Готовцева и привуче к себи. — Мили мој, мили! — понављала је она. нокривајући му лице пољупцима... Готовцев отвори капке и рашири прозоре. Весело, светло јутро улете у собу. Осветљена сунцем далеко се простирала тавно зелена водена површина, а камење покривено плимом одсијавало је нежно лиластим пругама. — Облачи се, Лелице, брже! Да се напијемо каФе, па да пођемо на Лидо, на отворено море... Видиш ено тамо на хоризонту тавни се Лидо. После једног сата Готовцеви су били у гондоли. Седели су једно поред другог заваљени у мек наслон; гондолијер, стојећи позади, окретно је веслао. Са свих страна пиркала је јутарња свежина. Око гондоле подизале су се и спуштале тешке, прозрачно зелене масе воде, по којој су промицале стабљике морског биља и поморанџине коре. Позади су блистали од сунца у вео увијени дворци Венеције, на улици поред мора високо изнад црне, покретне гомиле света, уздизао се на гвозденом коњу Виктор Емандуел са замахнутом сабљом. — Пријатно, је ли? — упита Јелена Николајевна, загледајући Готовцеву у очи. — Д-да, овог момента... с осмехом одговори Готовцев. — „Овог мо-мен-та <( ... — дирну га она. Господе сваког тренутка мислити о свима нрошлим и будућим моментима! Зар се тако може живети? Зиапт, ја сам јуче мислила.. Баш је гадан град та Венеција. Сећаш ли се кад смо јуче ишли са жељезиичне станице: канали уски, вода смрдљива, зелена, по њој пливају отпаци од кромпира, слама, свакојако ћубре; куће прљаве о напуклом таваницом, на прозорима се суши рубље, темељи љигави, иозеленели од буђи. А ти уски сокачићи, — у њих никад и не завири сунце, у кућама мрачно, влажно и досадно Зар није тако? А ето — некаква општа лепота све то покрива и Венеција је ипак лепа, лепа лепа!... Ето, тако и ми. Макар и не живели дуго заједно; али док живимо, — нека буде и твоје паучине и свега, — ипак је лепо живети! — Зашто нећемо дуго заједно живети? упита Готовцев зачуђено. — Али што о томе говорити!... Мени се некад чини да је теби тешко са мном, да жалиш што си се оженио... Ух, а ја сам горда! И ако се само убедим да је тако, одмах ћемо се раставити. — Лела, Лела, откуд ти је то пало на памет? — с укором рече он. — Можда ти сам још ниси свестан тога. Ти волипт да живиш као сви; а сви кукају, жале се, ироклињу свој живот, а ипак се не решавају да збаце са себе ланце... Али сад не треба о томе мислити, док је и овако лепо. Са Лида прође велики пароброд. Таласи иојурише на гондолу, она задрхта, подиже се на врх шумног таласа и јурну с њега доле.

— Ргепег §агс!е!... Мт... Вас1а1,е (пажљивије)! — страшљиво викну Готовцев гондолијеру, ухвативши се прстима за крај седишта. Таласи појурише даље. Јелена Николајевна се замисли, затим се одједном засмеја. — Знант ти ми се некад чиниш цео са свим као човек, а ноге танке, танке, као кончићи и ти не можеш да идеш њима. Готовцев подиже обрве. — Хм!.. Зашто то? — упита он, направивши увређено лице. — Теби је нужан некакав нарочити живот, да је све унаоколо фино и нежно, као папир; а ако неко исцепа папир, теби је већ тешко... А по моме мишљењу много је лепше све тако, као тпто јесте. Они се приближише к Лидо. По дугачкој, посутој шљунком алеји са постриженим дрвећем они дођоше до купатила. И одједном као да их је нешто такнуло. Право пред њима био је ресторан купатила, у квадрату раширених врата видела се широка тераса, а иза ње — нежно лазурна даљина слободнога мора. — Гледај, гледај! — узбуђено узвикну Јелена Николајевна. Уђоше на терасу и седоше за сточић. Под плавим небом бескрајно широко се простирало Фантастично — азурно море, и његов азурни простор одсијавао је и на тераси, на свему унаоколо и чак и на двама надувеним енглезима с дамом, који су за столом јели артишоке. Готовцевима приђе келнер; да би га се опростио Готовцев наручи кафу. — Гледај, гледај! То није у ствари, то је бајка — понављаше Јелена Николајевна, стојећи код ограде и с заносом гледајући море. У даљини, где где, видела су се неранџаста јадра -барака, доле, близу терасе, таласи су с нежним шумом претрчавали по песку. Врзо су испили кафу и около кроз још празна женска купатила сишли на обалу. Јелена Николајевна ухвати Готовцева под руку и пођоше по влажном песку, из кога је излазила вода. — Да ми је да имам крила, па да одлетим тамо, далеко... — рече Јелена Николајевна, нежно гледајући иа морску пучину. — Каква разлика! У брдима — тамо такође жели човек крила, али у души је мучно и тужно; а овде човек жели да има крила, а на души је тако смело, бодро и весело!... Готовцев је ишао, ћутећи, подигавши обрве; зачудио се је како је верно схватила Јелена Николајевна разлику утисака од брда и од мора; ето, њена душа слободно прима утиске и слободно их исказује, а он је способан само зачуђено да каже: »та то је сасвим тачно!« То је исто било и са знаменитим сликама, које су видели. У њеној души има нечега осетљивога и часног, што само од себе звучи... Таласи су један за другим непрестано јурили ка обали. Бела, пенушава гомила пловила је све ближе и одједном би ускинела, подизала се и с шумом се бацала на песак и танким слојем у виду полукруга пузила нанред; затим, зауста-