Нова искра

— 211 —

вивши се> полагано отицала натраг, иокривена чипкастом пеном, и други ју је талас понова подухватао. Шумело је и тутњело непреотано, сад јаче, сад слабије и код затворених очију, чииило би се човеку да с лева на десно прелећу некакве огромне тице. — Каква музика, слушај пажлшво, — рече Јелена Николајевна. -— Сваки талас има свој звук, своју душу.... Ето, јеси ли видео, сад се разбио? Као беклиновска најада, — сећаш ли се у „Игри таласа", с венцем од корала, — болеснички — страдалничког израза, уплашена.... А ево овај — шуман, животно — весео...

Она се заустави и замишљено гледаше на таласе, који долажаху. — Свакако се може по читаве сате стајати овде, стајати и слушати, а они ће увек нешто причати... Готовцев гледаше на њено замишљено, мило лице и на дунги му је било светло и радосно што она и њена душа припадају њему, и он је мислио: »Зар је могуће заборавити осећаје тих момената, и зар је могуће и замислити: да ће се они обоје поново ухватити у паучину, у коју их је тих дана хватао некакав велики и неиознати паук !...'< С русвог Мил. Јанковићева

Из искрених пееама

&

/ве дубље, дубље ^гоне тавна ноћ А све већ живо снева тихим сном: Да стишам жеље мала ми је моћ, А бура бесни у срдашцу мом. Под овом буром, што слама груди, Сем тебе за ме ништаво је све, Срце те тражи, за тобом жуди Жељно са тобом да живи ил' мре. Чежња ме мори, раздире, мрви, Кроз жиле тече усијани плам ; Ја пламен огањ носим у крви, Мене да смрвим, ти да умреш сам. Београд.

III.

Да ли је грешно, цвеће што снива Капљице росе и сунчев зрак, Да ли сам грешна, што сам још жива И што си за ме светлост и мрак. Да ли је грешно у ноћи дуге Што страсно зовем мир, тебе и сан, Па кад те нема, од силне туге Што мрзим ноћцу, а не волим дан. Да ли је грешно, реци ми свој суд, Што тебе волим крвљу срца свог, А ја сам можда само твоја ћуд, Док си ти за ме и живог и Бог!

Последњи осмех из Тасиног Дневника*)

е иоћи био сам дежурни у Главној Полицији. До поноћи је и било нешто посла, али онда настаде тишина и мир. И ја се навалих да мало одремам. Не знам колико сам спавао, тек у неко доба зачух лупу на вратима. — Ко је то? — Наредник апсанџија. Шта ћеш?

*) Белешка из треће евеске трећега кода Тасинога Дневннка, ко.ји ће се ускоро иуститц у штамиу.

— Молим Вас, господин члан, онај кесарош Милан II.... знате, што га зову „лепи Миле«, зло је. Много му је рђаво. Као што знате, он има ону падајућу болест, па га је, ваљда, сада опет снашла. А још ми се синоћ тужио, да му није добро. Молим вас — Ето мене. Иди. Нађи се код њега. Да се одмах зове лекар. Сад ћу и ја. Врзо навучем капут на леђа. И сиђем доле у апсане. У главња,чи (апсани) једва се назире. Топло као у амаму. Гадан задах да задави. По широкоме кревету, с краја на крај собе, пуно дечур-