Нова искра

— 213 —

Шпбеник у Далмацнји

ће се стндити н срамотити због мене. Па опда и хвала вама. Ви сте ме леио примали. Нисте дали да ме туку... Дваред сте ме иустили из апсе. И глас га сасвим издаде. Очи му пуне суза. Глава му клону на ћебе. Даде ми руком знак да му ирнђем. Дохвати ме за руку — да је устима иринесе. Насмену се. И издахну тако лако као тица. Наредник и жандарми погли главе. Пико ништа не говори. Мене обузела нека туга и жалост. Зора већ у велико поруменила пебо. Лепо мирисно мајско јутро. Онде у близиии, у кавани

Пешикиној, свира музнка. Весела момчадија испраћа — мајалос. Са Велике пијаце чује се шкрипа сељачких кола и внка пиљара. Само око нас гробна тишина. Вацр1х поглед на мртвога Мила. Млад, леп као уписан. Крупне црне очи отворене. Гледају горе у небо, једино Милово стално склониште, где неће бити ни гањања ни презирања, и где у овај час његова напаћена душа излази пред — вечнога судију. Али по његовом лицу још се повлачи, још нам је остао онај његов — иоследњи осмех.

Опуетгили сш боли

•риевв

Ч^пустили се боли, као магла сива, На хоризонт бледи влажнога живота, Клонули су нерви без нових мотина Лепе ведре среКе и свежих дивота.

Натуштено небо.... И облаци сури Преко пустих степа хитају и лете, А разум и машта, нејасни и тмури Губе се у магле мистичне и свете. К. Петровић п ;&•"