Нова искра

— '214 —

Смрт Лазе четовође Севаст. Јовановић

II.

ШП а ведроме небу поч(*де су ишчезавати сиВ И11 ћ У шне здездице са суморним лицем. А ЈјмМД бледи и слаб зрак умореиа месеца почео је да трне и чезне у бескрајну пучину. Пурпурни исток гори у силном пламену. Монотоним кукурекањем промуклога кокота Махмут еФендије, градскога оџе, оглашена. је зора, која се је забелила на румену истоку. И иробуђено сунашце излази из свог легла, на брзим етерним крилима, одевено у огљену порфиру, као жених из брачне ложе, те иомаља своје свеже лице више горостасне Шаре и отале просипа своје бледо-сјајне зраке на све стране. Освануло је красно јутро. На небу ни једнога облачка, већ чисто и ведро трепери као кристал. Само свежи лахор што тихо нија и гони сунчеве рубинове власи. Она ноћна гробна тишина, која је царовала иад Призреном почела је да ишчезава. Још пре зоре у вароши се опажала велика узрујаност. Није још био Махмут еФендија с минарета ни отиевао јацнју, а силна се Турадија већ била сјезерила око неокречена хућумата. На стотину аскера наместили су шпалир пред његовим главним улазом, са голим бајонетима на пушкама. И докле се једне гомиле бесне Турадије таласају кроз тесне сокаке, хитајући хућумату; друге се већ тискају око голема глогова коца, који је стајао пред хућуматом, желећи да што боље виде чувеног српскога четовођу Лазу, који је многе буле у црно завио. Свуд је владала мртва тишина. Само се кашто разлегао јутарњи поздрав верних: Хазурала! Саба! И докле су се беснн Турци сабирали око хућумата, чекајући с иестрпљењем, да виде »даскал домуза <( набијена на коцу, — горе у граду била је овладала нрава паника. По оним тесним ходницима, видели су се ужурбани аскери, како јуре из једне избе у другу. Кад су изјутра требали, ио заповести Ивзипаше, да поведу Лазу из града у хућумат, апсанџије су се усплахириле, кад су отворили врата на подземној тамници и видели, да је изба празна. Разрогаченим очима гледали су мали отвор, кроз који је Лаза утекао. — Јаз'к јаз'к! — говорили су аскери. — Узеја нам р'з! — Нека ми харем заде, у браду пљуне ако га с'га не ухватим и жива одерем. Међутим, док су озлојеђени аскери овако међу собом говорили, чауш се упутио брзим корацима Ивзи-паши, да га извести о неочекиваном догађају. Ивзи-паша седео је у својој лепој украшеној одаји на меком кадиФеном миндерлуку, с прекрштеним ногама (по турском адету),

ИТАК) па је из сребрна чибука пуштао густе димове, који су се колутали по слабо осветљеној изби, као густи облаци, срчући јаваш-каФу. Чим угледа старога чауша, са дугом седом брадом, он гаупита: — Хане, бакал'м »даскал домус« ? Чауш му укратко исприча о бегству злосрећнога Лазе. — Јаз'кјаз'к! — хукао је озлојеђени Ивзипаша. Одмах заповеди, да коњица буде спремна у потеру за бегупцем. Ои јо хесапио, да Лаза није могао онако рањен и слаб далеко отићи. Мислио је, да се прикрио у неком заклону у близини града. С тога, у исто време изда заповест, да се претресе сваки кутић око града. А сам се на челу коњице крену пут Шаре. Овај глас о бегству Лазе четовође одјекнуо је и ван градских тврдих зидииа. Он се је муњевито разнео ио целом Призрену. По ирљавпм махалама и нечистом чаршијом, само се је о томе зборило. Беле, лепушкасте буле и пуначке хануме, без предњих зуба, незнајући право стање ствари, надовезале су читаве бајке. Разно се говорило о томе. А и бесни Турци, срчући кафу и пуштајући густе димове »Реџепскога« тутуна пред својим дућанима на уским мазгалама, само би покашто тужно уздахнули и брижно зањихали обријаном главом: — Алах ! Алах! Дивља хорда Турадије, која се била сјезерила око хућумата, да види „амФитеатар двадесетог века <( , с великим се огорчењем разишла кад је чула о бегству »даскал домуза«. III. Пуриурни је исток горео сав у пламену. Зора је била забелила, кад се Лаза нео уз стрму планинску стазу. Неколико је пута изнемогао падао. При таквом стању, час је губио наду, а час опет охрабрен јурио напред, гледајући слободу вечне природе. За мало му се указа и горостасиа Шара, са својом сребрном главом, која достиже саФирни свод, те се не разликује од сливених облака. Своје гордо чело уздигла је високо над осталим горама; високо до небеских уточишта погаженога робља, па као да с презрењем гледа њихове столетне дубове, те неће с њиме да огппти. По њеним пространим плећима лаки зеФири тихо, тајанствено нијају рубинове, златне власи иробуђенога сунашца. А сива магла обавила мусвеже лице својом танком копреном, као младој невести. И под оваковим кровом кротке природе Лаза јехитаопланинскомстазом. Опијен овимјутарњим чаром и милином, он приспе до седла Шарина, где се стирала густа магла у слојевима. На једном камену сиусти своје изнемогло тело, да се одмори, а поглед му нехотице паде пут његов.ч села.