Нова искра

— 218

заузели буоије, те бију ли бију из дугпх пушака. IIи корак напред не дају аскеру да крочи. Цика и гром пушака с густим пушчаним димом, носио се далеко, далеко свемиром даљним. И врела крвца из јуначких србињских груди обагрила је тврди камен, те се пуши, диже и пење до небеских вечних врата иравде. А живи соколови свете своју мртву браћу. Међу аскерима Лаза је ухватио иа нишан Мула-агу. Одапне мартинку, а бесни Арнаутии удари обријаном главом о тле. Кроз ружичасто сунце светле радости Лаза је погледао Мулу и срећно се осмехну: — Тако, бре, Србин враћа освету. »Демет освета.« И мало се био иза камена помолио, да потражи очима и Ивзи-пашу, који му је угасио у дому живот. У том га сагледа један Арнаутин. Огањ плану из мартинке, те га погоди у десну руку. Пушка му испаде из руке. Али је дохвати левом и сасу куршум Арнаутину у голу тикву. Врела крв му је цурила из рамена. Није имао чим да је обустави. Почео је осећати малаксалост. Али прибере последњу снагу и викну својој дружини: — Држите се храбро, браћо! У голо месо гађајте. Држите се! — грмео је он. Погледа око себе. И ужаснуо се, кад је видео, да му је сва дружина мртва. Сви су му четници пали, као жртва бесна тиранииа. Јунак до јунака пао, да вечито живи. Пламен смрти, огањ и ехо душманских пугнака суморно облећу горостасну Шару и простране равни, те јављају, да тридесет људи, тридесет српских соколова престадогне да дишу. Све је смрт покосила. Само му

још Анђа на левом крилу креше огањ из танке шаре. Но и и.у је погодио кобни куртум баш усред груди. Он јој нритрча. Али узаман! Њене бледе усне само су се блажено осмехнуле на њега, као да виде рај пред собом и испустила је српску душу. Међутим, аскери су продрли до врлети, газећи своје мртве другове, чија су телеса лежала као сИопље. Једва ако их је од неколико стотина остало до 30 живих и то већином рањених. — Еште ђаур! Еште „даскал домуз!" дрекиу рањенн Ивзи-паша. Чим га спази Лазино око, он скреше огањ у тиранске му груди, па му блажен и задовољан довикну: — Еште, пашо, ешто! Тако Србин свети своју потлачену браћу. Грка је, пашо, српска освета. Она је оквашена сузама јаднога робља. Кад те шејтан, пашо, однесе у џенет, ти се похвали Мухамеду да си погубио Лазу четовођу, еда бн ти дао ирво место у џенету и најлепше хурије. Док су аскери нритрчали да му одрубе главу, он се је, узевши по среди своју милу Анђу, срушио с њом у разјапљена жвала бездана. Небеска им љубав за навек спојила њихова верна срца. * Неста пушчана дима и јеке дугих пушака. Мртва телеса српских јунака, који су славно погинули за слободу, покрила је тајанстве а поћ својом тамном коиреном. А у врх исполинске ЦГаре, над дубоким безданом гори надгробна лампада, гори вечним и невидљивим огњем, који вековима прича о јуначкој смрти Лазе четовође и верне му Анђелије. Призрен, 1907.

џ

а пог1

звони.

п,

1од неоом притисла влага Дебео и тежак слој, Ноге ми издала снага Ни дах већ не чујем сној. У живот пута сам хтео Какав сам нашао пут; Пламен ме поджиже врео И очај рлспиње љут.

Ко моћн човеку пружи Да понос уздигне сам, Кад срце страстима служи Те душу нагрмза срам. Нашто ми познање дато Кад крви не схваћам ток, И ријем ноктима блато И мишљу цедим му сок.

А дан се пред маглом клони У магли судбина сва. Ослушнем: На погреб звони Да нисам то умро ја?

Дим. X. Микић