Нова искра

— 217 —

Бернардино де Контн МаДОНЛ 113 куђе Лита Из књиге г. Д-р Б. Николајевика „Леонардо да Винчи" — Казувај бре, незевенк, к'д се скрија „даскал« Лаза? Збори, бре, дервиш ешек, или ће те с'га утенам — грмео је свирепи Мула-ага. А гола леђа стара свештеника пушила су се и пекла под загрејаним црвеним синџирима. Јадник се само грозничаво трзао и тешко стењао. А тирани су збијали шалу с његови леђи. По њега је скупо стала та шала. Најзад видевши, да свештенир; ни при највећим мукама не казује, где се находи Лаза, паша заиоведи да се запали кућа са све четири стране, еда би на тај начин истребио хајдучко гнездо. Огањ је буктао у највећем јеку, кад су се свирепи тирани, оставив полумртва свештеника и село ; пели уз планинску стазу. Међутпм, на једној голој и сурој врлети чији се врхови уздижу у небеске висине, а доле стоје разјапљена жвала бездана, стајао је суморно гигант са малом четом српских соколова. Његове власи, обагрене крвљу, црниле су се у вечерњу руменилу, а муња смрти бљештила је у његовој снажној руци, као звезда вечерњача. И незнајући нокоја и мира, он с времена на време погледа до.ле, откуд је требала потера да се појави.

Око њега са свих страна стрчи камен до камена, а за сваким је запао четник. Сваки је наслонио танку мартину на хлади кам и хвата на нишан по једнога азијата. Само чекају команду свога јуначкога четовође, па да даду огањ. На Лазину лицу опажала се велика узнемиреност. Нека сетност разливала се у његовој меланхоличкој души. Доле, у селу, пламтио је огањ, те је при заходу сунца изгледало, као да два сунца залазе. Лаза је знао, да су Турци, као Турци, починили чуда ио селу. А видећи и огањ није се двоумио, е су му Ивзи и Мула запалили дом. При помисли на јадну стару мајку, синчића и милу Анђу, како можда они већ издишу испребијани од тирана, он се сав стресе и грчевито сгеже мартинку. У дупш му је била пустош и тама. — Бедни и јадни животе људски! Дат си човеку само за муке и патње. Још од самога почетка црпемо отров смрти. И пре но што се човек обрне, преда њ се укаже вечни гроб, први л>удски учитељ — мислио је Лаза. — Но што ли то поп никога није послао из села, кад сам му јавио, где се налазим ? Мора да је много лоше код њих? — нродужио је он. Док се он овако борио мислима за леђи му се укаже његова верна Анђа. Она је тајним, пречим путем дошла пре аскера. Пошто се освестила по њихову одласку, полумртви ју је бабо упутио амо, да Лазу извести о свему. Ие потраја дуго, а оздо се јасно чуо бат ногу аскера. Неки небески огањ севну у Лазиним очима. Крв му је кипела за осветом. Изда заповест четницима, који су били заузели бусије. Обучени у беле арнаутске хаљине: чакшире и губере, затакли оштре јатагане за пас, а на глави натакли беле ћулаве, те изгледаху као српски соколови. На јуначком лицу огледа се одважност и храброст. — Па-а-л.... — грмнуо је Лаза. Али, није још ни довршио реч, а до тридесет пушака плануше, и тридесет тирана о тле главом ударише. Јекну гора од њихове цике, а иушчани дим се почео дизати. Отпочео је крвав бој. Турке је изненадио овај неочекиван напад. У почетку су се уилашили и раштркали као овце кад виде вука. Први се прибрао Ивзи-паша. Одмах нареди јуриш. Он је хесапио, е ће првим јуришем сатрти одметнике. Но љуто се преварио. Јуришао је неколико пута, паузаман! Четници