Нова искра

— 223 —

т

ако ш ©ог рвкао

1Једна душо моја, судбу своју вуци Све до у сумрак свог последњег часа, Редом твоји златни прошли сутренуци; Сећање на њих једва заталаса Тихо и скромно груди, куда пада Мора живота. Певај зато сада Само мрак свог јада, Само мрак свог јада.

Живот нам наде младости не прашта. Будућност наша с прошлошћу се слива У таман декор сна што се испашта Стварношћу која боле нам прелива. Под облаком што се изнад нас надвија Таман вегар дахом мутних елегија Наше жеље нија, Наше жеље нија.

Кад немамо суза за часове мртве Што значаху срећу, кад нада не трне Кад сносимо празне и неплодне жртве, Певај, душо моја, своје дане црне И с пролећа, када погоци се пене И топе, и руже кад се зацрвене, И кац цвеће вене, И кад цвеће вене.

Сима Паидур ов ић

У колиби — цртица из Ма.ћ.едоније

!, звмл>о тужна, земљо плачаијаука! Ништа у теби нема мира, ни дрво ни камен, све је ироплакало, све је обливено невином крвљу твојих синова! Где су ти деца? Или су постали плен дивљег звериња и грабљивих тица, а само им кости остале, ночивају у твоме, материном загрљају колико да ти сузу маме, или су далеко од тебе: иотуцају се по туђини, разбијају хладне стене и боре се са горостасном гнумом за кору хлеба, као да у теби мало тога беше, о земљо златна а опустошена!.., Плачеш, али ти нико илача не чује. Сама уздишеш, сама унијаш свој уздисај да би створио море отрова у твојим већ отрованим грудима. Тако јадиковаше Стојан у својој колиби заронивши главу у шаке, али се не чује реч, не чује узДах. Само његово уво слуша како му у грудима ври, кида се, пече, страшно пече. А на пољу риче бесни ветар, пробија дебелу помрчину јесење ноћи и разноси пепео са згаришта недавно спаљеног села. Њему се каткада придружи тужни јаук и отегнуто завијање гладнога пса, који као да коби већ оиустошеном селу, или слути о својој глави, или баца велику клетву на људе који су и од њега били страшнији, крволочнији.... Дува сурови ветар, звижди и под њим стење сва околина; игра се

са Стојановом колибом потресајући је из дна и иовијајући је. Слаба светлост ватре, на којој се кува лонац кукуруза, осветљава овај боравак беде и сиротиње. Около ње прибила се деца једно уз друго, њпх четворо, са опруженим, босим, озеблим ножицама; слабо одевена, дроњава, бледа; иза њих, јер за њега нема места крај ватре, седи средовечни огац, а до њега, на коравој ругозини непомично лежи тужна мајка. Тек што је склопила очи после толико непроспаваних ноћи. Покривена је танким, старим ћилимом — то су им добри људи уделили — и гуњем домаћиновим, јер другог иокривача немају: све пгго је њихово било нешто је опљачкано, а нешто спаљено; у ћошку су још два таква ћилима, то је покрпвач деце, а постеља им је — гола слама. Да бисмо добили потпун појам о њихову богаству, треба споменути још оне две тестије ко^ опрљених врата, два земљана лонца и неколика, такође земљана, тањира. Сем живота и овога имају још старога зел.у који онако дирљиво јауче на великој хладноћи. Па и не треба се чудити што влада толика сета у овој некада веселој кући; сета и страх појачан оном дивљом риколт ветра, »као да ђаволи праве свадбу« — како би рекао наш сељак — на развалинама старога живота. И при свакој његовој навали па колибу, стресала би се деца,