Нова искра

— 229 —

Каиетан: Ту ти је отац! Чекај да му кажем! (Сии лутници застадп н обратиди иажњу овој сцени. Канетап отрчи у механу. Свет се расклони у два реда, иуштајући наиред инвалида, красног, једрог момкл, с мушким лицем и жалостивним осмејком око усана. Сво је у њега: п снага, и здраиља, и леиота; и опет — ничега не беше! —• Чим је каиетаи ушао у мехапу и иришао Благоју, Благоје скочи, узверено изусти: »А?* и гологлав нотрчи из механе). Еааетан (задржи га): Стаии! Он је тешко рањеи! Здраво тешко! Благоје: Како тешко? Ко то каже?... Ево... ево писма!... његов друг Јоле... (Утрчи међу путиике и, зверајући на све стране, иротрчи иоред инвалида и заустави се на крају иублике). Па ГДв је? Елагојев син (милостивно, окрећућн се на једној нози и подуиирући се штапом): Тата!... Тата!... Та ево ме! Благоје (окреие се као муња и дотрчи иред сипа. Гледа га, гледа — па онда треспе на земљу. Сви ирискоче, попрскају га водом. Дама с кучетом и зембилом тури му пекакве каиљице иод пос. Врзо га иоврате и дигну на ноге. Оп се прво обрише од воде, којом су га поливали, иа онда загрлп сина, али тако нагло, као да се боји да ће му иобећи. Дуго га не иушта. А н кад се одвоји, он га гледаше правцо у очи, не смејући никако спустити очију доле, где је некада нога била). Хвала Богу, само кад си ти жив ! Све ће опет Д0б[)0 бити ! Ово (папииа руком штаку) ово ће парод иозлатити! .Те ли тако, браћо? Сви одобравају. Еаиетан: Ево ја... ја први дајем... (иретури шиагове, алп нађе само неколико крајцара).., ја 6ВО дајем сахат и .лаиац. На! Благојев син: (Поздрави капетана као малочас). Хвала, господии-каиетаие! Држи тата! Ја немам друге руке!...

Стева ирактикант: Ево и ја ти дајем своју ћилибарску лулу. Вреди два дуката. Благојев син: Хвала, браћо! Држи, тата! Маринко магазаџија: Ево ти ово неколико дуката па да купиш дувана! БлагОјев син (с муком нридржава штаку, скиде капу и подметну је магазаџији да тури у њу новце): Хвала, браћо ! Држи, тада! Путници редом сиуштају у каиу. Међу њима је и Руса., са оном како они веле »широком натуром«. Дају нештедице. Благојев син неирестано се захваљу.е са: »Хвала, браћо!* »Хвала, браћо!*" — алп му глас постаје све више и више загушљив. Ове две речи иочињу добијати одсудан ритам као у саепаца па вашару, и он, као да сада први иут осети свом снагом непоколебљнвог уверења да је богаљ и иросјак. И најзад иросуше се тихе, круине сузе, као мајска киша. Благоје: Гле, гле ти њега! Због такве ситнипе па плаче! Па шта ми је то? Једна нога! Еј, хеј! Све ће то опет... Све ће то опет... Ама је ли ти ја кажем да ће то све народ нозлатити! (Пауза, испуњена Благојевим узбуђењем. Бризне у плач) : А 1Т1ТО ће МИ све ово ? (Баци преда се на земљу каиу с поклонима, и као луд ногледа у небо, као да одозго чека одговора). Еааетаница: Хајдемоте одавде! Овде је иесрећа, а ми... (Погледа у обе ноге своме муж,у и у пуне обрашчиће свога дстета)... МИ СМО, ХВала Богу, срећии и пресрећни. Капетаи са жепом, тагатом и дететом иолако полази. Свет још стоји пун саучешћа. Затзеса. полако тгада

Ј^епознато ј

и, што ге не знам, што те нећу знати, Ти, чије име за мене је тајна, Пјесмом ти овом жар ћу срцл дати

О туго моја рано зрели в'јенче, Младости моје, моје срце младо, О душо моја несахли студенче

И младу душу, што у магли снова Вдуди и дрхти изнад тишме св'јетске За благим миром далеких св'јетова!

Плавијех снова, — кроз небесне своде Пуштајте крила, изгубљеном миру Нека вас муње и облици воде.

Цвијете дивни из туђинског св'јета, Чији сам мирис у пролазу сазнб, Сјевером хладним навјек однијета ;

О пјесмо моја разбијеног сана Невино чедо једнога сусрета, Пјесмо из туге, бола, искапана,

Ти, што те не знам, о богињо моћна, Ишчезла слико снимљенијех снова, Не слутиш да се сад из мира ноћна

Проћи ће дани и наш живот цио Она вас нигда, нигда читат неће Одјекни пјесмо, боле душе мио,

Дижем под валом осјећаја 6'јесни' И режем тугу у овој пијесни,

Одјекни тугом као тица бона Кроз свијет цио чуће негде она.