Нова искра
— 230 —
3. Ријечи жедне док моје лијећу, О господарко, изнад твојих зена Трепере снови и у в'јенце сплећу Мрсећи вршке трепавица плави'. У једном трену ти ми покој сруши, Над младим духом плахе снове стави, Те час ми сунце младе зоре гриЈе, Час напне море осјећаја силних И бијесни бура и о душу бије! О дигни кање! Сред ноћнога мира, Куцајућ тихо своје позне гласе, Звониће моја невесела лира, А на рујни пелуд меке усне твоје Падаће страсно жедне р'јечи моје.
О господарко, ко кад вече доспе И јарко сунце на заходу своме Вечерњим небом у звезде се проспе, И твој блијесак тако кроз мрак густи Просу се плахо у пијесме моје У ноћи шго се иза тебе спусти. И док те снови носе собом весма, На меком крилу поноћнога мира, И с бола кад-кад прекине ми пјесма; Ја кб изгнаник беспрестанка стрепим И лутам кроз мрак међ звијезде сјајне За твојим оком као бајка л'јепим. А дођу л' облаци и звијезде скрију, Чини ми се оне тајно сузе лију. 5. Никако моје око мира нема, Док греде часи поноћне тишине Устрептао дух нову пјесму спрема. Сам ваздух плашно пред шумом склања. Мир свуда. Ипак нешто душом хуји, Можда то поноћ путујући сања...
Успите тамна привиђења миром! Док шуме снови ноћи или моји Умире пјевач с разбијеном лиром. О плови ноћи, шумно дану плови, А тада пашће осањани двори У трену што их подизаше снови! О у грљају са мном сањај ноћи, Сањај, са даном ишчезнуће моћи! 6. Клоне ми глава, а несани, плави, Дижу се снови из свакојег кута Кб магле сиве врх јутарњих равни. И док ми тешким оком снони круже, Из тужног сплета мјесечевих зрака Као из цв'јета бл'једо-жуте руже Твоја ми глава провирује сјетно. О мируј моје уморено т'јело, Уздаху мируј куда би лијетно По светом миру, о ваздуше тише, О мируј ноћи не руши ми сновл И душа моја са њима издише ! Ах, вјечно 'вако успити бих хтио, Вјечито мртав и вјечно жив био... 7. Ал залуд среће моја душа проси, Пукла је жица пре нек звука даде; Ледени ветар задње наде носи. Облаче стани, не односи лика Из бл'једих зрака. Ал су таште наде И пусте жеље немоћна узвика. О дивни цв'јете на хладном сјеверу, Ти не знаш боле разбијених снова, И моју јужну лако плашну вјеру. Докле ми срце загријева груди И плаве снови: лако мри је вјера И пригушени бол изнова буди. Мрачи се небо, у дубокој тами Метеор засја. — Ја и бол смо сами... Љ»убоје
и л е
Л
ине
РОМАН Ј. П. Јакобзена
>а три недеље после тога бејаше се- госпођа Бој удала, и сад је Нилс Лине био сасвим сам.
(НДОТАВАК) Није могао савладати своје ире велико незадовољство што се она бацила тако недостојно у наручја друштву, с којим се толико пута потпрдала. И ето, сад је оно само отворило врата и позвало је, и она је одмах дошла. Али, вреди