Нова искра

— 198

Сабор вила на Љуботену

уломак из епа „Косово' Д-р М. Ђорић

н,

XVI

[а ЈБуботену, што се ко круна велељепна диже Шари на поносну челу; сунцу и небу ближе; Виле облакиње сабор заказаше једнога дана. Како са истока лице најави зорица рана, Азурним ношене зраком на крилима бешумна лета Сташе долетат са свију страна и крајева свега Виле облакиње, српских јунака чуварице моћне. Вилинског тела сјајем сумрачине последње ноћне Разгонећ, беху ко звезде оне, што стазе помету 1 о Своје на неба своду, па се куд која у лету Небом суноврате да у бескрају одма ишчиле, Док им другарице тихо по стазама једва и миле. Али док звезде блуде без циља по даљини чистој Виле облакиње свесно све мети долетају истој. И као голуба јато, кад крил'ма лепршне у паду, Па га и нестане: тако и оне се видети даду Крила разманутих како лет завршавају лаки Да им се одма и траг угаси и изгуби сваки За око људско амо у долини плача и таме. 2(1 Тамо на гора висини оне су довека саме. И тешко смртном који на збориште њино нагази С планине више жив таЈ матери милој не слази. Диван то сабор беше, где се све мирисно цвеће, Од кога никада лепше ни дивније цветати неће, Којим се српске горе и дубраве препуне чара Ките и диче и коме по лепоти не има пара, Сабра на једно место у китицу дивну и бајну. Све се лепоте и дражи које ко свету тајну Планине српске и лузи и долине питоме хране '■1,0 Сабраше овде да српство бд зла и напасги бране. Лепе и вилинске декле заношљиве телом и стасом, Очију сјајем и песме замамљиве слађаним гласом, Не скупише се данас да изводе коло у гори, Нит им се песма југрос кроз азурне просторе ори, Човечју грешну децу да чаробним звуцима мами Те да их очију њиних сагоревни простреле плами; Не скупише се јада јунацима српским да творе Већ да их крепе да се срчаније с Турцима боре. Да им очбличе мишце и срца усугубе снагу, 40 Те да одоле клетом од Азије Турскоме врагу. Јер када немани пакла што тучне облачине воде Помажу Турке сваке прилике, часа и згоде, Наказа црна кад Арап троглави испреко мбра, Када Мајасил и Дедо страхбба од демонска створа, Сараџа када и глуви кривогледа Драпавац Мута И када огњени змај, што препречи војсци свој пута, Све помоћници верни, Турчину стоје у служби : Право је, тако рече у беседи живој и тужби Вила Љуббдрага верна посестрима Милоша врла 50 — Као но сребрно звоно треште јој речи из грла Право је сада и оне, рагника српских вила, Своје побратиме драге, да своје јунаке закриле: Право је уз њих да сгану оружјем и десницом јаком Право је да је свака у боју са својим јунаком. Да му припбмогне, врага страховито свог да порази, Да му у рођеној крви крвбжеђ, крвбглад зајази. Устаде на то вила Самовила, ал не да мири, Него да ружи и куди и распру да грдну распири,Устаде она што првог, јунака нада свима штити 6о Силнога Марка кога, — а што ће у залуду крити! Мане и треба помагат стрелом оружјем и делом Него ли саветом добрим; та силноме Марку и смелом Никад на мегдану туђа потребна помоћ и није, Јер он ко громом и сам и страшно и поразно бије; Него је силноме Марку мудар и упутан савет Чешће од цотребе, кад га нерасуђа обузме авет, Кад се Марко посла, каквога који премаша

Сваку земаљску снагу нерасудно хоће да маша, Као што беше онај кад Усуду мрачноме оде, 70 И када дрско преко Трусбиине преброди воде, Да се упита за правду код самога старога суђе ; Такве и друге ствари дрске а често и хуђе Кад заинати Марко извбдити: тад му је вила Заиста саветник па и помагач у невољи била. За то и љута беше вила Самовила много, Те и кораше сеју Андбсилу љуто и строго, Којој опрбстиги лако не може погрешку кобну, За што да верује она у гатку и глупу и злобну, Која припрећује сину њеноме крилатом Рељи, 8о Да ће га јади неки снаћи и страшни и вељи Сада у војни овој, ко божем по судбеној књизи, Те се неразложно сва празнбслутној подаде бризи И сакри сина од света у гајеве горске и шпиље, Где му рад забаве младе стухаћице потајно шиље, Игром и посматра га да се не сети Коња ни сабље нити да Лазовој војсци полети, Где га мегдани и дела чекају сјајна и славна, Где му се Милошу побро нада узалуд одавна. Уместо сабљом да бије и коњем да поље прелета 90 Уместо страхом да дркти од њега Турадија клета, Уместо крви и славе уместо борбе и сече: Његовој слепој мајци од свега је брже и прече, Да га окружи горских деклица заносним јатом Да му упрља образ витешки срамом и блатом, Вижле стухаћице сад су њему на срамоту друштво; Први од свију тоне у нерад и стидно мекуштво. Његова мати гони дичнога ту да учами; 100 Његова мати се пашги да витезу образ посрами. Никад јунаку 'наком та место међ женама није, Већ међу борцима где се мегданише, пева и пије. Од тих беспослица свих је за витеза забава преча Коњиц, оружје и соко и крвава битка и сеча. Тако у праведну гњеву грмљаше срдита вила. Очи од силне срџбе јој пламте и тресу се крила, А десну руку ко претњу да казује беше уздигла. — Скочи Андбсила као отровне жаоке игла Да је у србд срца пецну; и једва савлађујућ сузе, 110 Да се оправда реч за сестром Самбвилом узе: „Знала сам, рече, да ме јаданија чека и туга Да ће ми наскоро друга биг кукавица из луга, Знала сам, да од овог страшног судббносног рата Рељи, мом сину прети од рођена друга и брата Несрећа страшна и смрт ах, да му се конац већ спрема, Те да га, гешко мени! више међ живима нема. Јадна и црна шта је ту радити могла још мати, Него од немани страшне заклона чеду свом даги. Дрхтећи за њим на сваком кораку, свакога трена 120 Драго да чедо спасе брига једина је њена. Силна је, моћна је стварка то клупче од крви и меса Што но у грудима куца и дамаре жића потреса. Када сачувати треба јединца од пропасти сина Мајкино срце не преза баш ни од грешнога чина. Нисам у томе другша од ниједне матере била: Слаба и другима равна у свему и сама је вила. Повела сам се јадна за срцем; то вам признајем, Погреших ал се никад за погрешку не кајем. Хтела сам војевати противу судбе и суда, 130 Задала себи само узалудна посла и труда, Јер против воље оца немилосрднога нижњег Ништа не може, ни сила ни громови самога Вишњег, Камо ли једна мати! Све ми је залуду било. Моје је срце пукло, моје се сломило крило: Реља је дознао све; за велику чуо је војну Нашо је скривена коња и стрелу и сабљу убојну. Све сам му морала дати и сокола пустит' да прне Матери да се црној никад ох никад не врне. —