Нова искра

слиш, да би могао још и за женскима трчати. У осталом, мени би то само ласкало, да ме он прати. — Ама не варам се ја. Господин Петровић, о коме су оие сад говориле, био је њихов скорашњи познаник. Он је већ поодавна с успехом радио на књижевности, а пре неколико месеца је завршио и своје студије на Правном Факултету. Ма да је био од незнатније породице, сестрама је ипак годило његово познанство. Нарочито га је Косара ценила. Што се тиче Ружице, она, после првог познанства, није имала прилике ни једном више да разговара с њим. Цело се њихово иознанство свело после на просто пријатељско јављање. — Збиља, Косо, обрати се она старијој сестрп, господин Петровић је заљубљен у тебе.

— Е, гле! А видиш, ја опет знам да воли тебе. Он ми је сам неколико пута то у говору споменуо. — Ала би то тек лепо било да се у исто време заљуби и у мене и у тебе. Он би онда... — У обадве, или још боље, ни у једну, упадне јој старија сестра у реч. Чула сам пре неки дан да ће се верити с неком из унутрашњости, која би имала да му донесе — као мираз — кућу и 30.000 динара. А знам да и њу пе воли. Једино, ако би у опште он могао искрено да воли — то би волео тебе. Али ето он није имао смелости, да одбаци понуђепу му прилику и да се стави у неизвесност да тебе још коју годину иричека. Гргур Ил. Берић

Заборавио сам јутрос песму једну ја, Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао: Да је чујем узалуд сам данас кушао, Као да је она била срећа моја сва. Заборавио сам јутрос песму једну ја. У сну своме нисам знао за буђења моћ, И да земљи треба сунца, јутра и зоре, Да у дану губе звезде беле одоре, Бледи месец да се креће у умрлу ноћ. У сну своме нисам знао за буђења моћ. Ја сад једва могу знати да имадох сан, И у њему очи неке, небо нечије, Неко лице не знам какво, можда дечије, Стару песму, старе звуке, неки будан дан. Ја сад једва могу знати, да имадох сан. Не сећам се ничег више, ни очију тих: Као да је сан ми цео био од пене, Као да су очи биле душа ван мене ; Ни арије, ни свег другог што ја ноћас сних, Не сећам се ничег више, ни очију тих.

:пава

Али слутим. А слутити још једино знам. Ја сад слутим за те очи да су баш оне Што ме чудно по животу воде и гоне, И што дођу да ме виде шта ли радим сам. Али слутим. А слутити још једино знам. Да ме виде, дођу, али ја не видим сад Очи плаве и далеке као пут среће. Њене очи, њено лице, њено пролеће Ја не видим, нити знадем, да ли видех кад. Да ме виде, дођу, али ја не видим сад. Ја не видим своју драгу и њен не знам глас. Да л' у гробу и у мени она почива? Да л : је земља и заборав мирно покрива? Можда спава и два гроба чувају јој стас. Ја не видим своју драгу и њен не знам глас. Можда спава са очима изван сваког зла, Изван ствари, илузија, изван живота, И с њом спава невиђена њена лепота. А можда ће једном доћи после овог сна. Можда спава са очима изван сваког зла. 1)18.