Нова искра

— 265 —

Млјскл Скујшгпшл у Карловци 1848. год.

Б е г с т в о — песма пакооти —

ади})ара, тако иустих ја из срца свога њу, душу моју и све моје! Пријала ми је хука и цврка железнице, јер заглушеи њоме, могао сам искреније да говорим са собом. Кроз прозор је пиркао и лелујао зрели ђул јаснога јула. У даљини се јонт светлиле одређене и угласте зидине, округла кубета од усијана бакра и витки димњаци и куле. А под кочијама, ниже долме, већ је завладала жуто-мрка боја податних усева.... А ја сам гледао њу како ходи међу сеновитим платанима, понављао у себи, као бигота молитве своје, све тихе, савршене и заокругљене покрете њене; ноприметне дрхтаје њеног девојачког дисања, равне и сржасте погледе жене, широке и мирне, као полегли таласи дебелога окејана, у којем се богови купају; гледао сам недокучиве очи њене, како пију влажно и здраво зеленило наших омиљених леја, осећао и опет детињасту тогтлоту и потпуну сласт, без мисли, сумња и свесги, кад је оно за један тренут само падну очи на мене, као бели голубови на осушено багрење.... Удисао сам и опет побожно и стидљиво онај мирис њене тануцке, јутарњом, бистром водом запљускане коже и гутао медл>ану липовину оне,

стављао сам свој драги, бели, осунчани » г Р а А- Бежао сам од л>убави. Да ли сам ш. 'Ш- ^ и0 к У кави ца или ирој ? И данас, овде, Ж" ч§^ Ж У овом пратпном, сивом, у овом уском Ж ЈШд и пепељастом гнезду ја клецам под тим питањем. (шГ У мени се мрзло, клопорало и бу^ нило, али ја сам се оиростио са одмереним стиском њене вруће и глатке руке и са једним осуђеничким напорним осмехом, чији пресек и данас ме бриди, као немилосрдно задата рана преко образа. Из оштрог кута обузданих очију мојих видео сам је задњи пут, снежну, младу и гибаву, како се тихо враћа, док сам ја полазио на станицу. Мишићи су ми били запети, као тетиво, али ја не попустих, нити се и једном више окретох.... — Ридала је душа моја и кукала, као мајка над мртвим новорођенчетом, чупала се и кидала над лешем неизговорене једне речи, над угушеним, силеџијски у кврге стегнутим великим осећајем мојим; — али ја корачах право, дигиута чела, са укоченим осмехом.... ....Тек кала се скврчих у угао црнога купеа, попустих ланце на срцу свом и као тат, кад се у сигурној осами напаја блиотањем опљачканога