Нова искра

— 267 —

Л. ДА Винчи

СтУДИЈА

Из књиге г. Д-ра Б. Николајевића „Леонардо да Винчи"

Налакћен сам их мотрио и благовао у њиховој збуњености. Повлачили су натраг прсте своје, које су узајамно грејали и влажили и нреплашено мењали погледе. Ах, нека, покварићу вам бар за који час та вагна ситна, једина уживања. Цмакаћете се и онако после доста. Цмакаћете се и онда, када ја још будем лутао негде далеко, далеко међу тршчаним кровињарама, гушећи у грлу трзање јаука за избраницом својом, којој ја не смедох да речем ни једну кратку реч, једиу пуну речцу: — да је љубим; гушећи у срцу бридњу ишчупане љубави и плач над недољубљеним пољупцима Сити и сани пашћете једно другом са испуцаних, окорелих усана, извалићете се са досадом на страну и заспаћете здравим хркањем, док ћу ја по ноћи бдети и раширених зеница бленути у црну помрчину — мислећи на њу и машивши се за прса грчевитом руком онога часа кад будем осетио, да је и она у белом паперју оћутала, како је на триста мил>а далеко, далеко у ноћи љуби један пар црних, стаклених и суморних очију

Волите се, волите само, ви будући гојазни супрузи, но немојте ми својим изопаченим и извешталим нагонима крвавити живу рану искидане љубави, коју морадох искидати сам, својим ноктима, пре но што сам је признао себи самом; због које ће у удовичкој црнини да седи и жуаи јалова младост моја; и чији је један тренутни одблесак сјајнији од вашег свег узајамног благословеног, тромог грљења — и канву ви љубав никада, никада упознали нисте Подсмех и суза прелевали се у очима мојим и из устукнутог погледа германске лепојке видех, да ме држи за сатану. А ја их не испуштах из вида, ни када се сиђосмо на једну станицу. Сео сам према њима и гледао, како преполовљавају слани хлеб и лижу затубастим језицима пивску пену са усана и крадомице се милују погледом, ко мачке после тањира млека на угрејану банку. Када се вратисмо, мамица их одведе у други купе, не би ли се склонили пред непријатиим сапутником. Мени се тек сада учиии на жао. Али у исто време, док сам корео себе, искочи вереник из кола, а даме за њим на прозоре. Плавуша је упрепаштено викала за њим: на столици ће бити, тамо га потражите! Дакле о букету је била реч. Но тек што се младенац прогурао, јекну рог, писну локомотива и ми — пођосмо. Мамица и кћерка почеше из свега гласа запомагати, па копрцати се и махати и рукама и ногама. Док међутим вереник је јурио гологлав и са цвећем у руци. Но железница се није дала ни осолити. Журила је све брже. Жене потрчаше, као без главе од једног прозора ка другоме, са ужасно комичним гримасама и јаучући. Вереник нас скоро стиже, — шта све не учини љубав! али се тек од једном спотаче и прући по шљунку. Оне обадве цикнуше. Чак се уплаших и ја. Али млади човек за час би на ногама и још сам га видео на завијутку како диже очајно и глумачки руке у вис. А мамицу у томе прешао и страх, па ти шчепа моју госпођицу за јаку и баци је свом силом на седиште, псујући и њу и цвеће и оног који га је измислио. Девојчино се лице искривило као у детета кад разбије шољу с млеком, па удари у јецање, гласом као кад мачкица кија; а крупне, невероватне дебеле сузе круниле се и котрљале из црвених очију, низ црвене образе и поцрвенеле ноздрве. Чак су јој и уши биле црвене као у белога миша. Мати јој је без престанка чантрала и намештала јој сукњу, која се усудила се мало више чланака дигне, а ја се ннсам могао више уздржати, већ прснух у смех, у искрен, проломан и неодољив смех, те кад ме на то мамица простреља мрским, пуничким очима и залупи врата од свога купеа, — ја се бацих немоћно на своје кожно седиште и кикотао сам се још дуго и дуго Вељко Петровић