Нова искра

— 268

0 душо

тоЏ

о

душо моЈа, зашто си ми тужна Кад из мртвила природа се буди, Кад сунце сија, пролеће мирише? Кад се веселе и деца и људи,

О

душо моја, зашто си ми гужна '

О душо моја, ти си тако тужна Ка сунце после грдне олујине, Кад испарење чини се кб тамјан А оборене воћке кб трупине, О душо моја, ги си тако тужна.

О душо моја, тако си ми тужна Кб човек када враћа се из краја Где је љубави на погребу био, Ка славуј покрај тек умрлог маја, О душо моја, тако си ми тужна. О лушо моја, зато си ми тужна: Мало је дана, још су свеже ране: На сваки спомен, из њих, чим се дирну, По капља крви узавреле кане, О душо моја, зато си ми гужна.

О душо моја, тужна си ми, тужна Мртвачки покров моју радост грије, А ја га дижем са дубоким болом Време још своје учинило није. О душо моја, тужна си ми, тужна!

Ме11.

ТТ XX

и л е

л

и н е

РОМАН Ј. П. Јакобзена

(НАСТАВАК)

11.

ри је године протекло. Ерик и Фенимора били су муж и жена већ две године и становали у једној малој вили у МаријагерскомФјорду. Нилс није видео Фениморуод оногалета у Фјордбиу. Живиу Коненхагенуи много се дружи са светом, али није ни с ким у присном саобраћају до ли само с доктором Хјерилдом, који себе називље старцем, јер се у његовој црној коси почеле указивати беле власи. Она неочекивана веридба била је тежак ударац за Нилса, и због ње он је био постао мање осетљив па и огорченији и мање поверљив. Није имао више ни Хјерилдовим нерасположењем толико да се одушевљава. Непрекидно се бави својим студијама, али су оне без плана, и помисао да треба да је спреман да изиђе на позорницу и да зарони у свет, чинила је да му је живот био још несигуран, колебљив. Он живи много међу људима, али не живи с њима, они га истина интересују, али га се зато не тиче ии најмање да ли и он њих интересује, и у њему је све слабија и слабија снага — он то опажа која би требало да га нагна да учини своје, било с осталима било противу њих. Он може да чека, каже он, па ма морао чекати док не буде сасвим

доцкан. Онај који верује нема потребе да жури; то је његово оправдање. Јер он осећа да има довољно вере, кад загледа себи на дно душе, довољно вере да брда покрене, али не може да се одлучи да једном већ отпочне. Овда онда па се појави у њему нагон за стварањем, с чежњом да један део од сама себе ослободи у каквом раду, па онда може његово биће по читаве дане издржати веселе, титанске напоре да створи блато за свога Адама. Али он га не жели никад начинити да буде налик својој праслици. Нема довољно издржљивости, скоцентрисавања сама себе које је за то потребно да се истраје. Недељама траје то пре но што он остави рад, али га он ипак оставља и пита се сам љутнто: зашто да остане при томе, шта има да добије још? Он је окусио срећу зачећа, остаје само још да позна заморни труд васпитавања, одгајивап.а, исхрањивања и ношења — а због чега? За кога? Та он није гем, вели он. Али, рекао он што му драго, он је ипак незадовољан и осећа да не одговара задацима које је себи поставио, и ништа му не помаже што се почео парничити с овим задацима и што гледа да осумњичи њихово оправдање. Он се налази пред Једним избором и мора да бира, јер тако је то у свету: кад је прошла прва младост, раније или доцније, каква је кпд природа у човеку, да раније или доцније дође