Нова искра

Л. Да Винчи

СвЕТА ПОРОДИЦА СА Св. КлТАРИНОМ

Из књиге г. Д-ра Б. Николајевића „Леонардо да Винчи"

дан кад нам се ]&вља резигнација као неки нанаснпк, па нас мами да кажемо збогом ономе што је немогућно и да се задовољимо. А резигнација је тако оправдана, јер колико ли пута нису били одбачени идеални захтеви омладине, њихово одушевљење посрамљено, њихова нада уништена! —- Идеали, они који светле, који су лепи, они нису истина још ништа изгубили од свога сјаја, али их нема више на земљи међу нама као у првим данима наше младости; преко степеника светске мудрости, постављеном на гаирокој основици, одведени су они, степен по стенен, натраг на небо, с кога их је наша простачка вера била свукла, па сад седе тамо у пуном сјају — али далеко, с осмехом, али уморни, у божанском нераду, и само што овда онда допре тамњан нерадног обожавања на махове у свечаним облацима до њихова престола. Нилс Лине бејаше уморан; бејаше га изиурило ово непрекидно спремање за скок који није пикад учинио ; све је за њега постало празно и без вредности, унакажено и иобркано, а уз то тако малено. Изгледало му је тако при-

родно да запуши уста и уши па да се онда удуби у студије које нису имале ничег заједничког са запаром светском, већ су биле као тихо морско дно са мирним шумама од морске траве и чудиоватим животињама. Он бејаше уморан, и његове неостварене л>убавне наде биле су извор одакле је поникао корен умора, а из њега се потом брзо и сигурно раширио кроз целокупан његов организам, кроз све његове способности и све његове мисли. Сад је био довољно хладан и без страсти, али у оно прво време, кад га је задесио удар, његова је љубав из дана у дан расла с незадржаном силином, и било јс времена кад је његова душа, гоњена махнитом страшћу, била набујала као талас у бескрајној чежњи и запенушеној жељи, уздизала се и иела и пела, док свако влакно његова мозга, сваки нерв његова срца није био затегнут до крајњих граница. Затим је дошао умор, који отупљује и лечи, те су због њега његови нерви постали глуви према болу, његова крв хладна према одушевљењу, а његово било и сувише слабо за делање. И још више него то: он га је обезбедио од новог наступадавши му сву обазривост и саможивост болесника који се опоравља, и кад се сад сећа оних дана у Фјордбиу, то бива с оним истим осећајем сигурности као кад човек, који је ирележао неку тешку болест, у мислима налази тај осећај да ће сад, кад су његови болови и његова грозница у његовом телу до пепела сагорели, бити за дуго, за дуго поштеђеп. Али се у то време деси баш, да је он једнога летњег дана, пошто су Ерик и Фенимора били већ две године муж и жена, као што је речено, добио од Ерика једно у пола хвалисаво у пола тужно писмо, у коме се овај тужаше да је најзад сад страћио своје време, али не зна ни сам како је то дошло, он нема више никаквих идеја. Људи, с којима они у томе крају долазе у додир, свежи су, весели, нимало притворни или будаласти, али су у погледу уметности најужасније камиле. Нема ама ниједног човека с киме може ваљано да разговара, и њега је сад спопала нека леност и умор, који не може да савлада, јер он не налази никако више било какву ндеју било расноложење као некада, нема никако више инспирације, тако да га често спопадне страх и ужас да је с њиме већ крај и да не може никад више ништа ново створити. Али није могућно да ће то тако остати за навек, мора се то опет повратити, он је био и сувише богат, те није