Нова искра

— 275 —

Н н

у 1 епавина, српскп правоСлавни манастир у Х рватској

— Сећаш ли се, како је она постала? упита Нилс тек да нешто каже. — Сећам се да сам била намазана зеленим сапуном да ми се гипс не би залепио за руку. Мислиш ли то ? — Не, мислим оно кад је Ерик отисак"од твоје руке пустио да кружи око стола за којим се гшо теј, па кад твојој старој тетки, кад је рука дошла до ње, ударише сузе на очи те те с најдубљим саосећањем привуче својим грудима и у чело пољуби, као да тн је когод учинио бог зна какву неправду. — Да, људи су тако осетљиви. — Ах, не, ми смо је исмејали; па инак је било у томе нечега Финога, и ако је било бесмислено. — Да, има пуно таких бесмислених Финеса — Мени се чинп да ти хоћеш да отиочнеит препирку са мном. — Не, то нећу, али бих хтела да ти кажем нешто. Ти се нећеш зацело срдити ако будем мало искренија! — Реци ти мени, дакле: зар ти не верујеш кад један човек, на иример, хоће да исприча нешто у присуству своје жене што је мало послано, или кад је он и иначе, како се теби може учинити, нодоволјНо нажљив према њој, зар ти не верујеш, велим, да је сасвим излишно ако будеш протествовао против тога, показујући се том приликом претерано осетљивим и страшно витешким? Та човек тек мора претпоставити да муж познаје понајбоље своју рођену жену и да зна да њу то нити може наљутити нити увредити, иначе не би то ни чинио. Зар није тако? — Не, није истина, у овде и с обзиром на тебе да јесте. — Хајде, учини само то, али и^ожеш бити уверен да жене нису тако етерска бића као што их замишља по неки матори момак; оне одиста

ошпте узевши, али могу наравно рећи

пису нежније од људи и нису нимало друкчије но људи. Веруј ми: блато, од којег су обоје начињени, било је мало прљаво. — Драга и мила Фенимора, ти не знаш, хвалаБогу, штаговориш, али си веома иеправична према женама, према самој себи. Ја верујем у чистоту женину. — У чистоту женину! А шта разумеш ти под чистотом женином ? — Ја разумем јесте —*Ти разумеш — ја ћу ти то рећи! Ти не разумеш ништа, јер и то је тако једна од тих бесмислепих Финеса. Жена не може бити чиста, не треба да буде; а и како би могла то бити ? Какво би то било чудовиште ? Да ли ју је рука нашега Господа Бога одредила да то буде ? Одговори ми! — Не, и по десет хртл^ада пута: не! Ама какво је то безумље? Зашто хоћете да нас једнОхМ руком уздигнете до звезда, кад нас другом ипак морате да свучете доле ? Зар не можете да нас пустите да идемо на земљи уз вас, као човек уз човека, и ништа више? Т& нама је немогућно да станемо сигурно на проЗу кад нам ви вашом блудећом светлошћу поезије засењујете очи. Оставите нас бар онда на миру, оставите нас, тако вам имена Божјег, на миру! Она седе и плакаше. Нилс разумеде много штошта. Фенимора је била несрећна, само кад би знала колико. То је била помало стара прича о празничном јелу љубави које неће да буде свакидашњи хлеб већ продужује и даље да буде празнично јело само што је бл^утавије, из дана у дан одвратније, и све мање и мање хранљиво. И једно не може да створи чудо, а ни друго не може, и сад их ето где седе још у својим свадбеним хаљинама и нродужују и даље да се осмејкују једно на друго и да се служе свечаним речима, али у унутрашњости својој подносе муке од глади и жеђи, и њихови погледи почињу се плашити једни од других, јер се срџба почиње јављати у њиховим срцима. Зар не бејаше најпре то? А затим друга исто тако жалосна прпча о очајању једне жене због тога што не може поново да саму себе иоврати, кад је опазила да је полубог, коме се као невеста била тако радосна предала, само један сасвим обичан смртни човек! Најпре очајање, бескорисно очајање, па онда корисна равнодушност. Зар не бејаше то ? Њему се чинило да је то, и он је појмио све: опорост њену, сурову понизност и њену неотесаност која је за њу била најгорча капља у целом пехару. Мало по мало па је иојмио и то, како су њој његови обзири, његово понизно удварање морали бити дос.адни и изазивати у њој гнев, јер за једну жену, која је с пурпурне постеље својих снова бачена на калдрму, није ниптта лакпте него да готово омр-