Нова искра

— 274 —

таку неку празпину у себи; оиа се јавља с таком силином, какву ти једва и замислити можеш, али се мени чини као да не бих имао снаге за то. Јер, претпостави да то не иомогне ништа и да ја будем један од оних о којима мало пре говорах — па шта онда? Замисли, кад бих се најзад потпуно уверио да је са мном крај, да немам ништа више, ништа, да не умем, не могу ништа, замисли: да не мо:у! Бедна хуља, проклета наказа псећа, жалосни шкопац! — — Па шта би било са мном, шта мислиш ? А видиш, то не би било тако немогућно; прва моја младост већ је далеко за мном, а ни од илузија и томе сличнога немам такође много. Страшно је колико човек троиш од тога, и ја нисам збпља никад долазио у ред оних људи који су радосни кад их се отресу. Ја нисам био такав као пгго бесте ви остали што сте долазили госпођи Бој; ви сте се утркивали да једно другом почупате перје којим сте се закитили, и што сте били очерупанији, то сте били обеснији. Али, у осталом, то је сасвим споредно: једном ипак човек мења перје! Затим су ћутали. Баздух је био горак од дима од цигара и одвратан од коњака; својим бескрајно тешким срцима дисали су они тешко у овом испарењу. А Нилс, који је шездесет миља путовао да би притекао у помоћ, Нилс је, ево, сад седео ту и морао да се стиди због студенијег дела своје природе. Јер шта је могао он учинити кад треба да се пређе на ствар ? Да ли ваљада да говори Ерику уметнички, сликарски, да многе речи увије у пурпур и ултрамарин, да их прелије светлогићу, и да их осенчи? Кад је пошао на пут, он је у своме мозгу и снивао о тако нечему. Ала је то смешно! Да помогне! — Може бити да се може богиља дотерати празних руку пред врата неког уметника, али је то одиста и све што се може; њему се не може више помоћи да ствара као што му се не би могло помоћи, кад би био узет, да подигне мали прст, па ма колико човек имао срца, саосећања и воље да се жртвује, све што је великодушно. — Ваља се старати о самом себи, то је здраво и то је корисно, али би зацело било лакше бити душсван човек, што плива по облацима до највишега неба. Само што је то тако бескрајно непрактично и без резултата на жалост. — Старати се о самоме себи, па уз то још добро, наравно да човек не може задобити због тога блаженство, али бар не мора ни пред ким обарати очи у земљу, ни пред Богом ни пред људима. Нилс је имао довољно прилике да учини тужна разматрања о немоћи доброга срца, јер све што је могао учинити корисно било је то, што је за читав месец дана задржавао Ерика код куће више но обично. Али њему није било нимало до тога да се у сред овога тонлог годишњег времена враћа натраг у Копенхаген, ма да, с друге стране, није могао опет бити вечито ни гост. Зато је и узео под закуп стан у једној породици, која није припадала сељачком сталежу, и која је становала с друге стране Фјорда, недалеко од Маријанског залива, тако да је за

четврт сахата могао чамцем прећи преко. Та било је сасвим свеједно да ли ће он бити овде или на ком другом месту, а осим тога он је сад већ познавао околину, и долазио је у оне људе које месна околина може да привеже; па онда, он је имао овде свога пријатеља и своју рођаку Фенимору, — довољно разлога, нарочито како на целом свету нико није чекао на њ. Кад се оно био кренуо овамо, он је сасвим тачно промислио какав положај да заузме ирема Фенимори, нарочито да ће показати како је он иотиуно заборавио на све гако да се чак више и не сећа да у опште и има. да се нешто заборави. Пре свега: не бити хладан, већ показивати срдачну равнодушност, површну предусретљивост, учтиву симпатију, — такав треба бити. "Међутим, то је све било пзлишно. Ова Фенимора, коју он сад нађе, била је сасвим друкчија од оне коју он бејаше оставио. Била је још лепа, тело јој је било бујно и лепо као и некада, и имала је још оне исте лене, немарне покрете, којима се он некада дивио, али око њених уста био је неки тужан израз који је казивао да она не мисли ни на шта, као код човека који је сувише дуго размишл>ао, а у њеним благим очима било је неке убоге свирепости која је била за жаљење, која је мучила човека. Он није могао ово никако појмити, али му је једно ипак било јасно: да је она имала друге послове а не да мисли на њега, и да је иотпуно равнодушна према успоменама које је он пробудио. Изгледала је као човек који се тврдо решио на нешто, па је себи све замислио не може горе бити. Мало по мало па оп стаде срицати и склапати, и једнога дана, кад су заједно шетали дуж обале, он поче и разумевати. Ерик је био заузет да уреди свој атеље, и док су се Нилс и Фенимора шетали крај воде, стиже служавка носећи у нрегачи пуно старих ствари чоје побаца на обалу. То су биле старе четкице, раскомадани делови од гипсаних отисака, разбијене сликарске дашчице, напрснуте Флаше од зејтина и празне кутије од боја, читава гомила. Нилс претураше ногом но њој а Фенимора гледаше с оном проналазачком радозналошћу коју човек има свакад ирема старудијама. Наједанпут трже Нилс ногу као да се опекао; али се одмах опет ирибра иа стаде брзо претурати по гомили. — Ах, дела да видим, — рече Фенимора и метну руку на његову мишицу као да хоће да га задржи. Он се саже па извуче један гипсани отисак, једну руку која држи јаје. — Ово мора да је грешка, — рече он. — Не, та она је сломљена, — рече она мирно, и узе му је из руке. — Погледај, отпао је кажипрст, — показа му она; али кад је у истом тренутку опазила да је гипсано јаје било пресечено и жуманце жутом бојом изнутра обојено, она поцрвене мало, саже се и разлупа руку лагано о један камен.