Нова искра

— 273 —

Док су разговаралп о старим временима у Леиборгарду п своме детињству, они су прнличпо мпого ппл И ј нарочито Ерик. Кад је Фегшмора отшпла, настуиила је пауза коју нико од њих не имађаше во ЛјС прекинути, јер су им мисли, што су им долазиле, биле тако нријатне док су сањиво ослушкивали како им у ушима пева крв успаљена пијанством које је узимало све више маха. — Ала је човек будаласт у двадесетој години! — зачу се најзад Ериков глас. — Сам би Вог знао, шта је човек управо очекивао, и како је могао себи у главу увртети да тако што и постоји? Ми смо имали дакако иста имена за ствари, каква оне одиста п имају, али је ипак то што смо ми замишљали бпло сасвим друкчије кад се пореди с тихим божјим благословом који нам је допао. Та управо, живот много и не врсди, зар није тако ? — Ах, пе знам, ја схватам ствари онако као што и јесу. У опште човек више и ие живи. Највише што екзистира само. Кад би човек могао нешто добити живот као један велики примамљив колач на који би се могао наклогшти.., Али овако: залогај по залогај — то није лепо. — Реци ми, Нилсе — само с тобом може човек да разговара о тако смешним стварима, али ја не знам, ти си у томе тако чудноват. Реци ми дакле — него, имаш ли још у својој чашп ? — Добро. — Јеси ли ти помишљао кадгод на смрт ? — Ја ? 0, дакако; а ти ? — Не мислим онако приликом погреба, или кад сам болестан, већ кад седим овако не може угодније бити, онда може да ме спопадне као — јесте, баш као неко очајање. Ја ти онда седим па премшпљам и не измислим ништа, не могу да измислим ништа, и тад ми дође те видим како ми измиче време, сахати, недеље, месеци! Без икакве садржине пролазе они крај мене, и ја не могу да их ма каквим радом привежем за место. Не знам да ли разумеш шта ја мислим, јер то је само тако неко осећање у мени; али ја бих желео да дочепам у шаке време ма чиме

бпло што бих ја изврптио. Впдиш : оно време, које је потребно да се наслика једна слика, увек је моје, ја имам пешто од њега, оно није пропало, само што је прошло. Ја се разболим кад помпслим, како дани незадржано пролазе! И ја нисам, или не могу ни до чега да дотерам. Ово је ирава мука; ја се могу толико да ражљутим да морам ићи по соби тамо и амо и певатн ма какву било глупост, да не бих само од раздражености ударио у плач; и ја сам већ ту да полудпм, кад ноново престанем и пзмислим да је дотле време оиет ирохујало и да ганестаје дотле докјаразмишљам, и да оно непрекидно само пролази и пролази. Није ништа бедније но бити уметник. Ето мене ту, здрав самијак; могу да гледам, крв ми је врела п обплна, срце ми куца; моме разуму пе достаје пншта и ја хоћу да радпм, али не могу, борпм се и машам се за нешто невидљиво, нгго се не да ухватити, и до чега не могу доћи никаквим папором, па ма се мучио и трудно да ми крв удари испод ноката. Шта мора чинити човек па да добпје какву инспирацију, идеју? Могу се ја прибирати колико ми је вол>а, могу покушавати да излазим и да гледам око себе и да се правим као да не тражнм пишта — не помаже! Увек и увск ништа! Само свест да време тамо напољу у вечности стоји иосред живота и привлачи к себн часове, тако да они иролазе — дванаест јасних и дванаест тамних — непрекидно и иепрекидно. На шта да чиним? Мора тек бити печега што треба човек да ради, кад је већ у таквим нриликама; та ја нисам ваљада први кога је то задесило, шта? Зар не би знао томе лека? — Ваља путовати. — Пе, то ие. Откуда ти то паде па памет? Та ти не мислиш ваљада да је са мном крај ? — Крај? Не! Али мислим, да бн нови утпсци... — Повп утисци! Ама то и јесте баш. Зар ниси чуо никад да се прича о људима којн су имали дара у изобиљу докле су били у својој првој младости и би./ш свежи и иуни нада и планова, па иосле, кад је то прохујало, нестало је и њиховог дара — и никад се више не поврати? Ћутао је дуго. — Ти су, Нилсе, такође путовали ради нових утисака. То је била њихова Фикс -идеја. Југ, Исток — али је било све узалуд, крај њих је то кливило као на огледалу. Ја сам видео њихове гробове у Риму. Два таква гроба, али њих има много, много. — Један је и полудео. — За сликаре ја то досад нисам још никад чуо. — 0, јесге. — Шта ти мислиш да то може бити ? Какав потајни нерв р;оји се прекинуо? Или је можда човек сам томе крив ? Нешто што је можда згрешио, или негде неигго пропустио, ко зна! Душа је тако слаба сгварка, и нико не зна докле допире душа у човеку. — Требало би да човек има доброте у себи Чујеш! — његов глас бејаше постао тиши и мекши — понекад осећам и ја ту чежњу да нутујем, јер осећам