Нова искра

— 272 —

Дођоше на ум неколикв злосрећне идеје, с којима није могао ни маћи дал.е, а које ипак за то не хтеде присгати да напусти. Он не могаше истесати од љих иингга од вредности, па ипак су га оне иепрекидно заиимале и ометале да могу напред изићи друге идеје које би га нривукле; због тога је изгубио одважност н био незадовољан, те се одаде лепствовању и премишљању, пошто је рад био тако убиствен, нраво безумље, и што је мислио да треба само ,да чека па ће дух опет сићи на њ. Али време је пролазило све више и више, а његов таленат остаде неолодан, и овде у тихоме Фјорду не бејаше пнчега у његовој околини што бн могло утицати иа њ да се дође до резултата; осим тога, овде није било ни другова по уметности, чије би га победе могле подсгаћи или на утакмицу или на опозицију која ствара. Овај нерад постаде несношљив и њега обузе нека ватрена чежња да осетн сама себе, све једно: на који начин или помоћу чега. Па како није имао нпчега другога, он стаде одлазити у једно друштво старијих и млађих сеоских житеља који су, под вођством једног шездесетогодишњег ловца, племића, гледали да једноликост сеоског ншвота оживе онаквим разузданостима, каквеје могла измислитн њихова не баш одвећ богата Фантазија која је била јако ограничена њиховим прилично једностраним укусом. Главно језгро разонођавања биле су карте и пиће, и оно је остало прилично исто па било да су љуску, која га је омотавала, називали ловом или одласком на вашаре. Исто тако није било баш бог зна какве разлике, што су овда или онда преносили позорницу у једиу оближњу паланку и тамо после подне уговаралп с трговцима праве пли уображене послове, јер коначни закључак свршаван је свакад тек у вече у крчми, у којој је газда, с великим даром распознавања, упућивао све људе од праве боје к њима у познату собу. Деси ли се пак да има у месту путничких глумаца, онда су се остављали трговци, јер су глумци били много дружевнији, према Флаши не тако уздржљиви и у опште по све готови да се подвргну чудном експерименту — ну који је нажалост ретко испадао потпуно за руком — да се трезни напију, на име од женеверског, пошто су се раније изопијали од шампањскога. Главни стожер овога круга састојао се од малих поседника и сељака разних година, али је био међу њима и један темељит млад глуиак који се бавио печењем ракије, и један беловрати домаћи учитељ који ваљада најмање већ двадесет година није био више домаћи учитељ, већ је с једним коФером, превученим кожом морскога пса, и једном доратастом рагом, за коју су у шали тврдили да ју је украо од каквог месара што коље коње, редом долазио у госте. То је био повучен пијанац, велики виртуоз на Флаути, и држали су да он зна араиски. Овоме кругу, који је илемић-ловац називао својим штабом, припадао је и прокуратор, који је свакад причао нове приче, п један лекар који је знао само једну једнну: наиме, причу о опсади Либекаиз год. 1806.

Овај је круг био врло Иростран, Те се готово никад није дешавало да су сви били на окупу; али ако би когод изостао иодуже од друштва и седео код куће, онда би племић уиутио један апел на све верне па би се креиули оиамо да виде волове отпадникове, што је значило толико колико то: да су но два три дана остајали на имању несрећниковом и тумбе га окренули пијанкама и картањем н другнм сеоским увесељењима, како је кад било годпшње доба. За време једпе оваке ноходе за казну десило се једном приликом да је свеколико друштво дотле пустошило, докле домаћипу пије понестало редом и каФе и рума и шећера, те се најзад морали задовољити пуншом од каФе којн је био начињен од цигуре, а заслађен сируном и скуван на ракији. Једном речи, то је била опака, простачка дружииа с којом је Ерик друговао, али људи овако силне животне снаге иису моглп наравно наћи одушке у културнијим задовољствима, и њихово иеисцрпно расположење, њихова пространа, доброћудна срдачност одузимала је одиста много од њихове пеуглађености. Да је Ериков талент био сличан таленту Бруверову или Остадеову, то бп ова одабрапа зблрка од бекрија била за њ златан мајдан, али како су ствари стајале, сва корист коју је он имао отуда, као и остали, била је само у томе што су се прекрасно проводили. Само и сувише много. Јер у скоро на ово разуздано бекријање бејаше постала за њ иотреба те му је, мало по мало, заузело свеколпко време; па и ако би овда онда прекорео себе због овога нерада и заветовао се, да томе треба да буде крај, ипак су га празнина и духовна немоћ коју је сваки нут осећао кад год би покушао да ради, враћали натраг староме животу. За оно иисмо упућено Нилсу, које је он наиисао једнога даиа кад је његова стална неплодност, тиме што никако није хтела престати, учинила на њ упечатак као да његов таленат нресахњује, за ово писмо он се бејаше покајао одмах чим га је испослао, али се надао да ће Нилс његово јадиковање на једно уво примити а на друго испустити. Али Нилс дође као витез пријатељства што путује. И одиста, њега и дочекаше с у пола студеном у пола сажаљивом добродошлицом, на какву свакад наилазе витези од стране оних ради којих су и извукли Розинанту из топле стаје. Но како је Нилс међутим био оба.зрив и чекао трпељиво, то се наскоро Ерик раскрави и међу њима се наново разбуди стара поверљивост. И Ерика гоњаше ненгго да каже што му је на срцу, да се изјада и исповеди, гонило га је скоро физичком силином. Једне вечери, кад је прошло већ време спавању — Фенимора бејаше већ отишла да легне — седели су они у мрачној собп при чаши грога. Само жар од њихових цигара показивао је где су они, и само овда онда, кад би се Нилс сасвим затурио на својој столици, одбијао би се од тамиих прозорских окана његов навише окренути тамно-црни проФил.