Нова искра

271 —

' Г ј

Сирота Фенимора! Кад би могло нешто бити да је жар њенога рођеног срца прогута, жар који је разбуктао у пламен онај који би требало да га штити! Јер он бејаше као онај пијани владар који је, угледавши где му гори престоница, с буктињом у руци ноцикивао од радости, јер је пламен, који се дизао у небеса, повећавао његово пијанство, докле га пепео није истрезнио. Сирота Фенимора! Она није знала да се хучна химна среће може певати толико често да од ње не остану ни мелодија ни речи већ само једна несређена збирка од тривијалности; она није знала да занос, који нас данас уздиже у вис, узима своју снагу од крила сутрашњег дана. Кад је, мало по мало, гранула сетна трезвеност, она је, сва дркћући, стала увиђати да су они, у љубави овој, осудили на слатко презирање саме себе и једно друго, презирање од кога је односио сласт дан за даном, док најзад није остала опорост и горчина. Они се бејаху толико отуђили једно од другог колико се само замислити могло: он, да снива о варљивом идеалу подругљива величанства и студене љупкости, она, да чезне за бледом, тихом, сад тако бескрајно далеком обалом својих девојачких дана. Свакога дана бивало јој је све теже, стид је буктао помамно у њеним жилама, и нека мучна гроза од саме себе учинила је да је за њу било све несрећно и без наде. У једној малој, празној соби, где није било ничега другог до нутничких сандука које бејаше донела са собом из родитељског дома, седела је она по читаве сахате док сунце напољу не бп зашло и испунило собицу руменкастом светлошћу. Ту је мучила она себе мислима које су биле шиљастије и од трња, тукла се речима које су биле оштрије но ударци бичева, док је

бол и туга нису збунили и она стала тражити утеху, која ће је,заглушити, у тбме да се простре на земљу као каква ствар која је пуна одвратне трулежи и квасца, њена рођена стрвина, која је и сувише јадна да у њој станује душа. Наложница свога мужа — та је иомисао била непрекидно у њеном срцу, с њом је она хитнула презриво у прашину пред своје ноге саму себе, с њом је била начисто да је искључена свака нада да ће се поново подићи, с њом је каменала сваку успомену на срећу. Мало по мало па њоме овлада нека оиора, сурова равнодушност; она престаде очајавати, као што је престала и надати се; њено се небо бејаше срушило, и она не осећаше ни мало воље да га поново у сновима подигне; она не тражаше никакво блаженство, онаније марила много за свет ни свет за њу, они су били достојни једно другог; она није мрзила Ерика, па се није ни уклањала са страхом од њега. Напротив, она је примала његове пољупце, јер је себе толико презирала да их није хтела избегавати: т& она је била његова жена, жена једног човека! Па и за Ерика је било тешко кад се пренуо из сна, и ако је он био, с прозаичном далековидношћу једнога мужа, предсказао да ће то морати једиом неминовно доћи. Али кад је ово дошло, кад љубав није више била накнада за друге губитке и кад бејаше нестало блиставога вела у коме се она бејаше на земљу спустила к њему, онда је он то осетио као обамирање свих животних духова, нестанак свих његових способности, и због тога је постао љутит и плашљив тако да се с грозничавом ревношћу бацио на своју уметност е да би сазнао поуздано: да. ли није изгубио још и друго што а не само срећу. Али он не доби одговора који је очекивао; њему