Нова искра

— 253 —

Игуманов пешкеш Душан Јовановић-Пећанад

I. унце је своји -М вечерљим руменилом, још слабо красило запад. Последњи зраци постајали су све блеђп и блеђи, те би рекао да чисто видиш, како их лаки сутон полагано, њежно и тајанствено гаси, док их, најзад, са свијем не утули и не обавије густа ноћна тмина. На пољу готово већ се нигата не виђаше; све се залијевало у црнијем сјенама. Манастиром овладала нијема типшна.... Цигло гпто је на махове нарушавају самртнички одјеци страшне пјесме студенога вјетра, који силно дуваше. Рекао бих да се за часак мало утиша, ућути, а затијем рикне с потмулом хуком, и све јаче и јаче јеца, од чега човјек невољно задрхти, језа га жмари... Небо се иатуштило и закрило гусгим, једноставним облацима, да мислиш, е Не сада притиснути земљу иакленим мукама. У манастирској трпези таман доконаше вечеру, кад неко закуца на врата. Игуман се препаде, да нијесу какви Арнаути дошли на конак, па гдје ће их смјестити и чиме нахранити. А да их одбије — није смио. Папашће силом на манастир, па ето ти белаја... Погана је то крв, а он оружја и џебане нема толико, да би им се могао одупрети. Знао је он то врло добро, па је за то и морао, хтио не хтио, некако с њима да се саживи. Викну на чел>ад да искуба полугу иза врата и пусте намјерника (како је оп обично говорио). — Благослови, оче игумане!... рече човјек у варошком одијелу већ у годинама, прекорачивши преко прага. — Бог те благословио!... одврати му овај с чуђењем, иа брзо додаде: — А оклен ти, чича-Станко, у овај вакат? — Ја, оче, ираво из града. Чича-Станко је био чувени трговац у граду и неустрашни борац ва народна права. Могло му је бити око шесет и неколико годпна; али но спол>ашностп изгледаше за неколико година млађи. Био је иун, омален, увијек замишљен и озбиљан. Уживао је велико повјерење код народа, па и код самога мутесариФ-паше. — Сједи, чоче, па причај шта се ради код вас у граду? — пружив му столицу, рече игуман. — Не питај, оче, ништа. Свакога је дана све црње и црње. Како је овђе код тебе? — Никако! Просто се више 'вако не може. Јок!... Додијаше ми, чоче, и Арнаути и Турци. Мало, мало, па ето их у манастир ; онда дај, кољи, пеци.... Баш јуче је отишао одавле Суља из Кабаша. Дошао са још десетину зликоваца, па ударише у „рамазан", док те не покркаше и не попнше све што је било. Да је само то, па ни по јада; али ми је наручио да му спремим још и пешкеш у педесет лира, те сам ти сада, чоче, на великој муци. Ђе ћу му то наћи? Славе ми

ово се насиље више не мож' трпјети! — хукну некако тужно и очајно игуман, сједајући на пријеклад код огња. — А опет да им не дам, да их не дочекам како ваља, наићи ћеш на још већега белаја. Арнаути су то, чоче, па, хтио не хтио, мораш им угађат 1 — продуљи он палећи чибук. — Погана крв !... дода чича-Станко. И нама у граду већ додијаше, ђе је и власт и све, а толи теби овђе у иустињи. Уђе ти у магазу, па се с тобом и не погађа, већ колико је њему ћеФ

Л. Да Винчи Студија деце Из књиге г. Д-ра Б. Николајевића „Леонардо да Винчи"

да ти и не да за стварн. Не смијеш лаФ једну да му прозбориш, а власт мучи и гледа на све кроз „угљени пунггуљ«. — Докле ће, чоче, ово зло и песносно стање трајати — Бог једини зна! Знам ти само рећи то, да су зулуми и тиранство наших господара превршили сваку мјеру. Ниђе и ни с које стране нема помоћи, нити излаза за овај несрећни народ. Гуши ме овај чудновати живот са његовим свакодневним призорима. Остављени смо сами себи, па се у овој загушљивој атмосФери покоља и крви дуншмо, грцамо... — Тако је то, оче. И ја сам јуче о томе сеирио са нантима у граду. Ми се само лудо на-