Нова искра

— 254 —

дамо, да нам со од некуда номоћ јави; да нам једном зарудн свнјетла зора миле слободе. Али од тога нема ништа. Све је то само празна и бескорисна нада. Нема ни ту ништа, оче, док се ми сами не прихватимо оштра мача и мартипке, а не заплинемо још мало дубље у потоке крви... Најпотље се мора из овога нешто изродити. Или ћемо бити једном слободни, или ће нас са свијем нестати са мајке зомл.е. — Славе ми, чича-Станко, мора се нешто радити. Свуђе и на сваком мјесту стријепим за живот. Тешко је, мој чича-Станко, у стражу живјети. То је најужасније; јер ти сваку животну радост уништава. Ни дужна ни крива, на тек чујем: убили тога и тога... — Јуче сабајле дође сахија с абером из Приштине, да су гађали чак и нашега митрополита. Кад су и на љега већ ударили, онда шта остаје нама сићушнима... И ту чича-Станко застаде и усиљено се накашља. — Славе ми 'вар;о се више не може? Ваља нам што прије тражити илаџа овој бољци прихвати игуман, издуљи врат, узмрда јабучицом и мераклијски повуче дим из чибука. А часар; затијем ненгго се дубоко замисли превуче руком преко чела и полугласно додаде. — Знаш ли ти, чича-Станко, шта сам ја намислио? Ти си мало час, чоче, истину рекао, да нам је узалудно само надање од туђе помоћи. Сваким даном све нас више и више нестаје. А ако ми и даље будемо 'вако сјеђели скрштеније' руку, Божа ми вјера, нас ће са свијем и нестати. И потл>е ће за ово оиет на нас кабајет бацат'? Теби је можда још живо у памети онај крвави покољ у Колашину. Па јесу ли се наши паштили да заштите безоружну рају? Не, нијесу! Бацили коштање у огањ, па потл>е ћушнули биједну рају да им она вади. — Па шта ти, оче, 'нако мислиш: шта нам сада ваља радит'? — Шћах ти рећи то, да ми не можемо и не смијемо ништа предузимат', док се најприје не договоримо. То је први услов за наш опстанак у овој хучној борби за живот. Да смо то, којом срећом, прије учипили, не би се, славе ми, 'вако проредили, а не би нам сељак ни одлазио 'вако листом у Америку на гурбетлук. Иогледај по Косову, по Подримл>у и другијем мјестима. Листом напуштају своја стара огњишта, своју свету земљу, за коју су наши стари крв пролијевали. Зар ти мислиш, да нас не ће за ово њихове свете сјени проклињати; зар им се не ће у гробовима кости нреврнути ? !... — Ва истину, то је велирсо зло, оче, за нас — уздахну чича-Станко. — Јес' је, велико је зло, које треба што прије лијечити. Ваља пешто радити, па ће онда, мој чича-Станко, са свијем друкчије бити. Ја, рекао би, предосјећам слободу. Чини ми се да је чак и видим неђе далеко, како нам се приближује. Рек'о би да се кроз ропске ланце на нас смијеши, пружа руке, зове, вуче к себи

Једним силним, џиновским ударом и ланци су раскинути. И ако је ми не познамо и не окусимо њезине слатке сокове, то ће наша ђеца, будући нараштаји. Само ваља сложно, одлучно прионути на рад и прокрчити путове будућности. Ваља се договорити, па потље мартинку у руке и на — устанак. Кад чу чича-Стаико ријеч усганак би нотресен оном лаком мучном језом, што обузима срце, кад се говори о пошљедним данима живота. И он, који толико пута стајаше испод оштрице јатагана, који је толико пута био ближи смрти, но јнто је око оку — наједанпут сада задрхта. Али не од страха и бојазни за свој живот, већ од страховите помисли, која му нагло сву крв отјера у срце: помисли о немогућности овога игуманова предузећа. Није се он бојао за живот онијех слободних синова, који из кршних гора скупо плаћају своју слободу, своја погажена човјечанска права; већ за оне нејаке и безоружане, које гледа како се свакога дана у крвп купају, ваљају — Паметан си човјек, оче, учио си и чколе и све, али се ипак у томе стобом не слажем. Не велим, да ми не треба да се договоримо, већ за сада да не дижемо устанак. За ово је потребно нешто друго, што не достиже наша власт и воља. Ми се сада морамо борити само мјестимично, к'о што се то већ и ради у некијем кра-

II. Има томе више од хеФте дана, откако је Суља-ага наручио Игуману, да му спреми пешкеш. Дошао човјек лијепо у кућу са десетину зликоваца, опљачкао манастир, па онда још дај и пешкеш у педесет лира! Отада игуман није имао мира, максуз послије мухабета са чичаСтанком; отада као да је био још више замишљенији и озбиљнији. Одједном се човјек цио промијенио. Избјегавао је свакога и тражио самоћу, па се ту, ваљада, усамљеи бори са својијем миелима и јадима. За ово неколико пошљедњих дана, нити је кога што питао, нити је с ким говорио. Сјетан и замишљен, оборене главе, сједио је у својој ћелији и тек би кашто погледао на горостасну Шару, која као да га је звала, вукла у своја окриља; затијем би се опет пустио у своје мисли. Игуман Валеријан (тако се звао) био је остарији човјек — могло му је бити четрдесет и неколико година — висок, особите алавије, а снагом прави атлет. Просиједе власи небрижно су му зачешљане назад, те откриваху ншроко и бијело чело, по коме су године свој траг већ оставиле. Лице му се није баш толико одликовало, већ се и на њему, као и у цијелој његовој појави огледала храброст, понос и упорност. У повјерљивом и благом изразу његових крупних очију, чији је први поглед привлачио човјека, увијек је блистала сталност и одважност. Био је одважан, да је без узмаха у прве редове летио у многим окршајима. Но највише су га вољели, што је