Нова искра

255 —

Л. Д а Винчи Студија Из књиге г. Д-р Б. Николајевића „Леонардо да Винчи"

био човјек од ријечи. Што би ти обећао, извршио би, па да би га главе стало. Зато су га с друге стране мрзили, што је волио свакоме, што веле, у брк да кресне истину, не осврћући се, да ли ће то коме бити драго или не. Он је био чувен и са својега јунаштва и као добар духовник. Многи су се њега бојали. Чак је и самим Арнаутима задао неки тајни страх. Нијесу сада смјели тако слободно нападати на манастир, као нрије за вријеме његових предходника. Истина бивало је случајева, да се нерш из ината и на њега натрчи; ну томе послије није више падало иа ум да дира у Шејтана — како су га прозвали. Па ипак, ето, и од њега се нађе још већи шејтан. У ово пошљедње вријеме осилио се Суља-ага, па нити кога Ферма нити зарезује. Чак је и на њега натрчао, куптао срећу, и пошто му нико не могаше сломити рогове, он се још више осилио и узео маха. То је игумана страшно љутило, а, истину рећи, и мучило. Кад би се сада некако само њега опростио, би му лакше било умријети. Можда у самој ствари и не би било; али је он тако мислио. Пешкеш, који му је Суља наручио, управо уцијенио, у помам га сада доведе, те још в'ећа мржња налетје као бујица на њега. Диже се са сједишта и неравно поче ходати по ћелији, и тада као да се мало утишао. Неко ново непојмљиво осјећање одједном му све мисли замрси, те су се постепено почеле губити, бјежати негдје далеко, као што бјежи сјен од свијетлог сунчанога зрака. Из суседне се собе доносио звонки мушки глас. Он је прво производио гаме, затијем је

прешао у ексерсисе и одједном тако просто и лијепо отпјевао неку црквену пјесму, да се и игуману по цијелом бићу разлила нека милина и он се зауставио и занио. Ну, пошто умуче пјесма, њега опет она стална тишина повуче у хаос мисли. Опет му јади и невоље изиђоше у својој наготи. У његовој глави опет почеше мисли да се нагло роје, у дугом ланцу нижу, прекидају и опет настављају.... Смишљао је на који начин да се опрости Суље. И, иајзад, план у његовој глави био је готов. Он одмах зовну оца Пајсија, својега сабрата, и дуго су нешто тајно сеирили цијеле ноћи. И тек у развитку рујне зоре, кад засинупте и затрепташе кршне горе око манастира, они се разиђоше, да се одморе. III. Дан је био сунчан, али ипак доста хладан. Вјетар је нагнао читаву поворку црнијех облака, и они су прво брзо, а иослије све спорије и спорије јурили по небу. А кад се један прамен одвојио и сакрио сунце, зеленило кршне горе наједанпут постаде тамно, а с тим и цио Кабаш. Суља-ага, весео и раздраган, сједио је на меким сећијама у своме хану и, као обично, проеглеиисао са својијем друговима. Уз десно му је кољено сједио љубимац Осман, а уз лијево Сулејман-бег, човјек пун, од својих тридесет година, с великим црним брковима и лукавим, хитрим лицем. Суља је млађи од њега, на ипак изгледаше, да је у лицу за неколико година отарији. Из његова мрка лика вирила је насртлшвост, а његов немирап поглед издавао је многобројне страсти, које су се у срцу скривале. Он је био син Рашид-бега, чувенога серашћера на неколико арнаутских села. По смрти оца ово право пређе и на сина. То су му признавале све паше у граду, па и сам Ризи-паша, који му је дао и агалук. Отада се Суља и осилио и почео насртати на рају, па и на манастире. Око његова се хана пружило пространо двориште, а са источне стране гордо се уздигла над осталим домовима висока кула, као да би хтјела свакоме да прича, како одавно околином заповиједа. У њој се обично скупљају виђенији Ариаути, кад имају да се нешто договарају. Иначе су долазили само Суљини другови. Ту су обично проводили ноћи у пијанству и шеилуку. Ту су се свјетовали, кад су одлазили у пљачку или отмицу српскијех дјевојака, кад је чему био земаи. Овога даиа имао му је игуман доиијети „пешкеш«, па је зато још сабајле искупио другове, е да би и они видјели, како се чувени шејтан клања пред његовим јунаштвом. Он је себи већ представљао, како ће му се игуман пред свима ропски поклонити и пружити педесет златнијех лира, а он ће га само гордо и с неким презрењем погледати. Затијем ће се нронијети глас о још већем његову јунаштву и слави. И ири овој помисли њега захвати неизречено пријатно осјећање, а нека милина запљускивала му је душу. Груди су му пуне, те.