Нова искра

— 290 —

— Оцепи, Бога ти, по једно парче беза... Опело отпоче и више пе пмадох кад присуствовати. Кад и кад бацао сам поглед — за време док поп пева своју >,чреду 1( — иа родбину и светкоји је био ту, да видим: има ли бар једно лице искрено растужено, има ли бар једно срце, које збиља жали то мртво тело. Тражих погледом мајку, али нисам знао која је од две жене, које су биле иовезане црним шамијама. Па и њих две не одаваху својим држањем бола материна и то ме је зачудило... А кад се сврши опело, и иопа оде у собу да освети водицу, ја стадох уз младу јабуку, која је била добро нађикала, па сам очекивао дирл>иве тренутке. По сандуку падоше оне две жене, још једна старица, крупна и дебела, подвезана трбуха а на глави јој не беше црнине; до ње је стајало једно девојче од својих дванајест година. Све четворо женскиња отпоче да кука и да нариче. Она прћава бака, крупних: разора по челу и лицу, отпоче прва своје глупо нарицање: »Јој, Милева, куд ћеш тамо ? Јој, тамо је ружно, дико, Јој, кућа без пеиџера, рано.

Са њеним гласом се измешаше много ситнији глисови оне друге две жене, а кроз сва три та гласа звонио је дечји гласић као звонце међ звонима. Једна од оних жена није угађала да број слогова у сваком стиху жалопојке буде један исти као што се то обично пази, већ је ређала своје јаде на један посве дисхармоничан начин. Мене не могаху рас/гужити ни њене речи. Ја сам тог тренутка размишљао. Нисам мислио тада ни о чем другом до о томе: да све три ове жене — лажу ! Једино оно дете, држао сам, ако жали од срца, јер су само у његовим очима трепериле сузе. У све три жене очи су била потпуно суве, и ако су све три се дерале на сав глас. Једна је јадиковала: »Јој, лепото моја! »Јој, моје девовање! »Јој, лена редаро моја! »Ајој, и станаро, дико ! »Јој, Милева руката си била! »Јој, свет није ни знао! »Јој, ниси, дико, коловођа била! »Јој, како ћу те прежалити боме! »Ајој, за тобом, кућаницо моја!« Ово тугање, које се помињало отегнутим јој и завршивало још дужим последњим слогом, одјекивало је ббно. Девојке, жене, л>уди, момци и ђаци сад тек почеше плакати и само се чуло шмркање и усекњивање. Ја се згадих на ону жену, јер јој очи не беху ни црвене а камо ли плачне, и тог часа био је најрадије одгурнуо врло далеко, да својом лажју не ремети светињу мира те умрле младости. Њена друга била је још беднија: не рече ни једне једине речи своје, којом би исказала лажну жалост, већ је понављала речи оне до себе!....

Она прћава баба је, међутим, гтодигла главу на којој се није видело ни трага од туге, и уштииу се за нос па хитну руком иза себе; онда иадланицом убриса нос а малим прстом, бајаги, очи, и отр руку о своју дебелу, прљаву кошул^у, па погледа отворено преко сандука. Ту је близу стајало једно женско, раздрљено, чупаво и босо детенце, које се безбрижно и отворених уста, чешкаеш испод исцепане кошуљице, док је крај њега мирно шетала једна трапава кокош, која се беше уиутила прамце сандуку. Баба разрогачи очи, подиже обе руке и својим дубоким и исцепаним гласом викну: — Иш, ђаво те однео! Била се уплашила да не прође испод мрца. Кокош побеже, а она настави своје набрајање.... Ја одвратим лице од свега тога, и чисто наљућен умешам се међу људе. — Да ли ће дати попа да се носи па рукама? упита ме један чича. — Не знам, одговорих му и изразим сумљу о томе објаснивши му извесна санитетска наређења. — Бога ми — настави чича прекидајући и отежући речи — и мораће!... Танак је ово човек, видиш и сам... Коњчићи рђави, једу сламу од по лета; сатрвени — к'о млади 'ватани, па и срамота је од света да их таке запрегне... а девојчица је!... Поп нам ирекиде разговор, кад изиђе из собе, и својим јаким и оштрим тенором нареди да се полази. Један кривоврати човечуљак у кожуху, искрпљеном белим концима и задевеним палидрвцима на сапињачима кожуха — узе велики грмов крст, нарецкан и окићен са ненгго зелене вење, иешкиром, навлачицама и чарапама, па пође. За њим се низаше десетина ђачића, певајући „Свјати Боже", песложно почињући и свршавајући, и гледајући сваки у пете свог предњег другара. Онда се ређаху: поклопница оплављена посном бојом, од које су остајали плави и скути и руке девојака које су је носиле, и које су за то имале на леђима по парче беза уместо пешкира; затим поп и ја; па сандук дубок и широк, у ком је лежао мртвац, и који су носила четири момка, међу којима је био и онај набељени ; па онда родбина и остали свет. Кукњава и ђачко певање измешаше се те сам се могао безбрижно разговарати с нопом. Поп је био човек који је волео много да прича, али само он. Удешавао је уста исто онако као и корак, а сваку своју тиху реч наглашавао уздизањем обрва и боцкањем кажипрста у ваздух. Држао је сам себе за врло паметна, па је хтео да га и други тако сматрају. Радо је говорио о ономе што је читао, а најрадије о Мантегаци и неким руским црквеним писцима, које је читао — разуме се врло погрешно — на руском Језику. Имао је све части: и иротску титулу, и напрсни крст. Међутим неки су га листови називали не-