Нова искра

— 291 —

доучештм богословом, оцем Галактионом, чичероаом свих владика, укрућеиим лутком, који жели да свугде води прву реч, а није, за време од четрдесет годииа своје свештеничке службе, никад ни једног слова с амвона нрозборио. — Јеси ли био скоро код свог пароха? упита ме чисто поцуикујући гласом, пошто је пре тога објашњавао како он неће да вртпи дужност полиције и да се свађа са светом око тога, да ли да се мртвац носи на колима или на рукама. — Био сам, рекох му. Он ми изгледа рђаво. Лекар вели да ће тешко издржати до априла. — Тешто, брате мој слатки, кад је неразуман човек. Лекар му казао да не пуши, и ја му то непрестано понављам, а он ми виче љутито: »Нећу да слушам никога: ни доктора, ни тебе, ни Бо.га! Хоћу да пушим па макар умро сутра! 1С ... Кажем: немам ни жене ни деце; али сам чуо од л>уди који имају децу, да би за своје дете све дали па и свој живот. А ти, велим му, имаш их деветоро, и за све њих деветоро не даш ни једну цигару дувана. Попу се учини да је последњу реченицу вредно истаћи као врло духовиту, те ми се обрати нарочитим погледом, заћутавши, да би ми дао времена да се на њој задржим. Нисам му ништа одговорио. После подужег ћугања, он се опет промешкољи у Фелону и двапут се пакашља. Ја сам ћутао и даље, а у себи се смејао и њему и оној жени за леђима, која, покрај сваке веће гомиле света на сокаку, пусти јаче глас и викне — већ по десети пут до сад поновл>ену реченицу: »Ајој, коловођа, дико, ниси била <( ... — Како ти се допада она моја кобила у колима? упита ме поп. — Добраје. — Е, ама што је добра, алп што је она паметна! повиси попа гласом као она жена.... Имам ја, знаш, шталу; добра зидана штала, на у њој држим кобилу, њеног брата и краву... Метнуо сам кобилу до дувара, па коња, па краву... Кад год ујутру дођем да их обиђем, ја наиђем на нешто што ме увек задиви и нагони на размишљање. И кад то видим, ја увек станем па у себи рекнем: »Велик јеси, Господи, и чудна су дјела твоја ! с< ... — А шта је то? рекох, да бих као бајаги показао колико се већ интересујем његовом причом. — Крава, вал>да по нагону који има та Фела животиња, хоће да лиже. Па како у штали нема ни једног члана од њене велике Фамилије, она стално лиже свог суседа — коња. А она, моја Зорка, тада увек приближи се к њему, ухвати зубма за улар па га повуче к себи, и само што не проговори: „Хајде овамо, лудаче, шта ћеш тамо да те крава лиже!«...

Попа се беше толико унео у причу о својим драгим животињама, да потпуно заборави да је на спроводу, те се гласно насмеја. Ја се обазрех да видим да није ко чуо његов смех, а сам се, међутим, уозбиљих. После тога, ја га све до гробља не слушах. Он је још пуно говорио, не знам о чему, а ја бих се само каткад тргао и одобрио све са: »да« па макар његов говор садржавао у себи и тако што, што ја не бих одобравао. А док он пушташе напред свој вредни језик, средство своје мудрости — ја се забављах посматрањем малених, жутих гушчића, који ири сваком покушају да ишчупају коју травку на шору — седаху на несигурне ножице; гледањем густих и црних, белих и пластастих облака, који се по бескрајности гоњаху; посматрањем боце и жаре низ јендек, које тек што беху изникле, и прислушкивањем разговора девојака, које ношаху поклопницу. — Ко ти је правио ту реклу, Живаиа? шапуће она с леве стране својој другарици. — Агница, — одшапутава јој ова. — Је л' ти колико узела? — Четири гроша и сомун. — Па није много! »Свјати Боже« и »Ајој« опет надјачаше шапат, и у тај мах спровод већ поче улазити у поље. Уским сокачетом, вагашлшвим и по гдешто још каљавим, корачаше скромни спровод у немом ћутању. Престадоше и жене нарицати, а ђачко певање, које биваше све ређе, прекидаше јаук снажног ветра, који запахњиваше у уста кроз голо багремово грање.... На неколико десетина метара, стајаше ограђено село мртвих, где је све тихо, мирно, неиокретно осим ветра. Бели белези са црвеним словима на себи — причаху историје својих становника, а изломл>ене крстаче и џбунови трњака, наткривљени високим, у вретен нараслим орасима, снужденим вишњама и бодљавим џанарикама — цртаху жалосне илустрације села мртвих, које се данас иовом хумком богаћаше... На улазу у гробље стајаше неколико девојака и момака, који дођоше да виде мртву познаницу. Да ли је међу срцима те младежи било и једно, које је за оним у сандуку икада јаче ударило — не знам, али ми се то иитање наметну. Тамо, у једном удаљеном крају гробља, уздизаше се, крај узвишене земље која ће покривати новог члана, — дим, а ту уз ватру стајаше неколико сељака, сиротних и прљавих, наслоњених на будаке и ашове, и гологлави чекаху спровод. Пратња ступи у гробље... Кроз жалостивно крцање сувог грања и корова, шуштање опалог лишћа и траве, кроз јецање ветра и клапарање грања гробљанског дрвећа, кроз гласове посмртне песме — продре