Нова искра

— 294 —

Срнско Подворје у Москви

блика најобичније тражи; за њега иије била главна ствар ова или она лепа глава, већ склад лииија, у којима са крећу удови и тело. Иеће на пр. бити тешко погодити, да је његова МаЛоппа <Ле1 ОгапЛиса. постала живо органско биће само нагибом своје главе. Слика је добила сав свој еФекат контрастом косе линије, у којој се креће Богородичина нагнута глава према вертикали, у којој она стоји са својим младенцем. Слици не би никада могли позајмити толико израза правилност главе и нежност лица Богородичина, колико овај је^ини контраст у композицији. Принцип контраста је за ову епоху од веома велике важности. Све класичне композиције овога доба на њему су саздане. У једноме уметничкоме делу сме један мотив само један пут да се појави. Мадона, Св. Систа (тако зв. Сикстинска Мадона у Дрезданскоме Двингеру) живи само од контраста. Фпзичкој лепоти њеној као и њена младенца могло би се, можда, учинити и неколико замерака, а она два анђелка доле, ма да су надземаљска створења, могла би бити нешто ирироднија. Ипак ова слица осваја својом композијом, у којој несумњиво, и лежи сва драж њена. У једној величанственој визији, каке су омиљене у уметности 16. века, пзлази пред нас у глорији' од анђела Богородица са Христом на рукама. Она се на облацима приближава гледаоцу. Десно од ње клечи папа Св. Систо II, а лево Св. Варвара. Кружну линију, у којој су затворене ове Фигуре, завршавају доле два анђелчета. Поглед одмах пада на средњу Фигуру, која је овде главна личност. Обе Фигуре лево и десно

упале су у облаке, а само је она избила на површину. Оне клече дубље, она искаче горе. Она је потпуно еп Гасе окренута гледаоцима; оне две Фигуре су у проФилу или у половини нроФила. Њена силуета одскаче јасно према светломе позађу и излази на видик као целина за себе, оно двоје као да је за нешто привезано и егзистира само у односу на средњу Фигуру. Она једна образује потпуну вертикалу. Свети Систо је подигао поглед пут ње горе а света Варвара је спустила поглед на она два анђелка доле. На овај се начин поглед гледаоца креће у једној кружној линији, која је затворена сама у себи, те и она два анђелка излазе као органски делови ове композиције. Ефекат би несумњиво био изгубљен, да оне две паралелне светитељске фигуре лево и десно од Богородице нису схваћене као контрасти и према главној Фигури и између себе. Овако се средња Фигура, пошто нема ништа себи једнакога, нарочито наглашава и истиче као главна. Ми уз то добијамо утисак, да је Богородица ношена облацима: њене ноге су у сенци, док је доле и около све осветљено. Уметнику је уз то на јединствеп начин пошло за руком повезати све ове контрасте тако, да се ниједан од њих на први поглед гледаоцу не намеће. Гледалац има одмах тоталан еФекат, поред кога су појединости потпуно изгубљене. Сва вредност ове трагикомедије, којој први чин почиње са колевком, а последњи се окончава на самртноме одру, а којој смо ми дали одвећ озбиљно име живот, ленш још једино у оно неколико пријатно проживелих тренутака, у којима смо се осетили у присуству Узвишенога. Осуђени, да на краткој стази, која води од колевке до гроба, сретамо беспрекидно самомаску одистине, лепоте и морала; вечито узнемиравани сумњом, која нам т РУЈ е дане и ноћи, ми још живимо ради то неколико тренутака, без којих би нам живот био празан и ништаван. Они су нашој души још једина ризница, над којом се бди као над највишом светнњом, што нашим сновима и нашим надама даје хране и крила нашој Фантазији. Сличио вртару, који у једноме засебноме и само њему приступноме кутку гаји најлепше пвеће своје, у чијем опојпом мирису само он ужива у часовима самоће, и ми имамо за њих један тајан кутак, у коме су сакривеии само за нас. То су тренуци екстазе, у којима се наша душа осећала у додиру са нечим без простора и без времена, са нечим неподложним промени, са нечим божанским. Предмети, на које смо у овоме кратковременоме бављењу међу смртнима наилазили, имају за нас у толико дражи, у колико су били у стању да у нас пробуде ово узвишено усхићење. Творевине лепих вештина не би требало ни да имају другу сврху до ту. Сва драж великих уметничких дела усредсређена је у магиској моћи њиховој, да у души гледалаца буде успомену на оно што је у неодређеним и магловитим контурама лебдело иред њом као идеал њен. Она треба да открије у њима нов свет идеја, стваралачку снагу једнога генија, који је одмах проиашао чаробну