Нова искра

— 306 —

Одоше нам ласте... Зацвркута једног вечера јато ласта у нашем куту. Весело узлетаху и кружаху над реком, по брду и по долини; ваздух трепераше од њихова цвркута. Читав један дан занимаше нас лет и цвркутање њихово, а кад освану друго јутро, хладно и магловито, слетеше се мале тичице и пођоше даље, осврћући се тужно на она брда, која их намамише и толико задржаше у путу. Лепршава криланца за дуго поздравл^аху омилео кут, али се напослетку све изгуби у хладном зраку. — Путујте, тичице мале, и не брините се за нас; журите се преко гора и широких поља у свој завичај; бежите из магле, избегните кишу и оштрину наших лепих брда, и не мислите на нас! Пријатан нам је био цвркут ваш, оживеле сте за тренут наш крај и ми ћемо вас се сећати дуго ове док не зацвркуће друго јато, док не наиђу друге селице.

Ст. С. М.

Д.

Р у ж е.

^аде ми их девојчица коју не волим... 'Зашто је не волим? Знам да то не би требало да буде: да треба све да их волим подједнако. Али зар могу ? Зар сам ја савршенство? Ја не знам чак ни каква је девојчица коју не волим. Само њено име учинило ми се непријатно и осетила сам, чим сам га прочитала, да је не марим.... Угледах пред собом њену мрку хаљину и руку која ми пружа. Узех их, трудећи се да избегнем додир њезине руке. Захвалих јој брзо, суво и очас спустих руке на сто. Не рекох чак ни да ми донесу чашу с водом — као што сам обично чинила за цвеће да ми не увене. Али ово су руже од ње, девојчице коју не марим. Нека и увену... Шта ми је стало!.,. И нагло стадох превртати неку збирку песама што бејаше на столу. Хтедох да одагнам и помисли на те руже.

Кад, одједном, осетих мирис, свеж, сладак који ми силом привлачаше и мисли и поглед с књиге. Готово се расрдих. Па помислих упорио: Не, баш нећу да их погледам, њезине руже! Јамачно су какве ружне, прецветале, избледеле! Чудо те и миришу! Иа ми чисто дође криво зашто да и миришу!... Али руже мирисаху све више, све пријатније, и то ме је чинило све немирнијом. Најзад, да уверим себе како су оне доиста »ружне, избледеле, бесФормне« погледам их пркосно. На столу лежаху три пунољка дивна као сан а свежа као детиња душа. Један румени, у зеленом лишћу, сијао је лепотом, гиздав и поносан. Преливали су се румени кадиФени листићи у безброј меканих тонова, све лепших, све нежнијих. И као да беше нечега живог из човечје душе у томе пупољку, који мирно издржа мој поглед и љупр:о ми одврати својим мирисом: „Зашто ме тако гледаш? Шта сам ти учинила? Мрзиш ме пре него што си ме и видела! (( тепала је румена ружа. А друге две, бледожуте, с руменастим ивицама и нежним осенченим листићима вириле су скромно из мркога лишћа, и још већма подизале крас румене друге своје. Оне ме иогледаше несмело и тихо ми дошаптаваху благим мирисом: „И нас вређаш! Што нас гледаш тако? (( Мени се мисли пометоше и разбише а осећања поколебаше. Бејах свесна једино ружа, њихове лепоте и мириса. А оне ми шапутаху и даље. Румена топло и страсно, а жуте благо и љупко: »Узми ме, ја сам леиа! Зашто се тако туђиш 0/1 нас? (( Зграбих киту са стола и дивл>е, махнито стадох љубити руже, које сам најпре мрзила.... Кад после први пут погледах девојчицу коју нисам волела, спазих јој у сузним очима нешто силно налик болном шапату жутих ружа. Отада ми девојчица више не беше немила. м. м.