Нова искра

— 307 —

НАД ПРАХОМ ЂУРЕ ЈАКШИЋА (говор г. Андре Николића Министра Просвете и Цркв. Послова) Господо, Одбор запреноскостију Ђуре Јакшића желео је да Министар просвете говори у овој свечаној прилици, и министар просвете није могао овај позив одбити. Као што је глас дужности покренуо Друштво »Јакшић« и многобројне одличне људе да се приме сарадње у преносу посмртних остатака Ђуре Јакшића, тако је исто дужност налагала и министру нросвете да се одазове жељи и позиву Одбора. За српског министра просвете доиста је јасна дужност, да се као представник српске просвете и уметности, поклони пред прахом онога, коме је зналачки суд већ одавно утврдио високу вредност и одредио једно од најсјајнијих места у српској књижевности. Министар просвете још има осим тога и дужност, да као члан краљевске владе, представљајући овде владу као њен изасланик, искаже и њено дубоко поштовање високих заслуга Ђуре Јакшића. Да бих иснунио те дужности, ја се одазвах позиву и изиђох на говорницу. А кад узех реч по наредби дужности, неће ми се, мислим, замерити, ако кажем да ми је и лично врло пријатно што ме случајни службени положај доведе до велике части да говорим пред прахом Ђуре Јакшића, чије сам и лично пријатељство имао срећу уживати неколико година. Ја помињем овај лични моменат само с тога, да бих из личнога познавања човека Ђуре Јакшића могао овде казати: да је овај велики песник био вазда и велики карактер, честит, безазлен, без трунке саможивости, човек који не знађаше себе и своје користи него гледаше увек само своју уметност, свој народ, идеје, онако као што сиромаси рибари гледаху свога небесног учитеља. Доиста се само с трепетом у души може пред овим прахом мислити на човека који свега свог живота беше сиромах у обичном смнслу ове речи, а ипак тај сиромах даде књижевности и просвети српској дарове веће него што могу бити царски или милионарски! Ђура Јакшић заузима у историји српске књижевности тако важно место, и о њему је као о књижевном иосленику већ у стручним радовима толико писано, да нема потребе задржавати се у овој прилици на специјалним питањима о његовој књижевној радњи. Ја ћу рећи само толико, да се о његовим њижевним заслу-

гама сад више не ствара суд, него да је у нашој књижевности тај суд већ створен и утврђен, а доказ је томе и ова једнодушност која скупи многобројан скуп ради одавања хвале и славе великоме песнику. Доиста је у друштвеном животу то лепа појава, кад се песницима, књижевницима, одаје поштовање. У таком је случају искључено оно што се при изразу поштовања према другим величинама може осумњичити као Форсирано или као срачуњено. Али ја ћу опет бити слободан да кажем: да велики књижевници понајпре од нас траже, да их марљиво читамо и проучавамо. Као што је права побожност у души а не у спољашњем Факту, тако је и право поштовање књижевника у читању и ироучавању њихових дела, и тек кад има тога, и ако доиста има тога, онда је пријатно видети и спољггшње указивање поштовања. Ето ту је свеза између великих књижевника и просветнога стања околине у којој они живе. Великим песницима нису потребне обичне школе, јер и нема те школе која може дати видовитост песничку. Али ако се велики песник јави у друштву које нема и не мари да има доста школе, које је у просвети оскудно и назадно, онда се управо за толико смањује и утицај великога књижевника и користи од његове велике вредности за колико његова околина, његов народ, стоји ниже у просветном погледу. Књижевност је народна, поред рада књижевника великана треба и рад многих да би се прогрес остварио, да би се управо видела и пун утицај учинила књижевникова радња. Кад се људи више заузму читањем и проучавањем, биће духовни живот пунији и обилатији, а од тога ће и материјални живот бити бољи и угледнији. А осим тога, песнички утицај није само естетички. Велика осећајност песникова појачава и нашу осећајност, те живље опажамо уметничке творевине — то је једна корист од песника. Али иоред ње има и друга. Осећајност песникова има и морални утицај. Та живља, устреперена осећајност осети много поред чега се у животу пролази без опажања, она осети велике и мале неправде које трпе народи и људи, и, уз њену помоћ, то осетимо и ми. За то је иесник врло често патриот и саучесник у људским бедама и невољама. Познато вам је како силно грми Ђурин глас кад говори о злој судбини српскога племена. Али је Ђура тако исто силан, кад ниже љупке речи „сирочићима малим«. После свега тако обилнога тражења најбоље Формуле прогреса, ја не знам у чем би могао бити ирогрес, ако није у том: да људи постају