Нова искра

— 329 —

Ага... чуј ме, ага. Ево виђи... млада сам, здрава сам, лијепа сам... дајем себе. Водите ме у хареме, те чините са мном нгго ви драго; води ге ме на пазаре, те продајите ме; водите ме у измет и измет ђу чињет'; робоваћу господару, бићу слуга слузи. Водите ме а оставите ово дијете на његову огњишту; оставите тиче у његову гнијезду. Даут-ага Не дул>и, жеио! Нијесмо дошли жене да збирамо за хареме, већ дјецу цару за службу. 'Ајде, макни од дјетета! Роса Не, ага, не дам га ! (Момцима који су потегли.) Нећете ми га узети, до силом! Ако ми га узмете, пбћ' ћу за њим. Куда он и ја ћу. Ако ми не дате поћ' са вама, ја ћу за вама. Пут ће ми казиват' материнско срце, хранићу се јадом а појити сузама. Поћи ћу и ја, ага, и доћи ћу до царскијех врата, доспјећу до царскога пријестола, те ћу тамо измолити пород. Даут-ага Не лудуј, жено! Макните је! (Дохвате је, те је одвоје од детета тако, да дете остане само на средини). Ибиш (За све време мука Росинвх и њега тешко боди. У њему се пробудило осећање крвие везе, те му се сад први иут види: колико јо тежак грех очупати дете са мајчина недра. Што Роса више пишти и јадује и њему се више мршти чело). Роса (Отимајућ се од момака). Пушћајте ме!.... Нећете ми га отети! Клећу вас и небом и земл>ом и уклећу вас. Проклећу вас материнском клетвом, тежом од помора, л>ућом ОД жеге. (Окреће се народу те ваиије). Гдје Сте, ГДЈе с г ге ; браћо, гдје сте, очеви, гдје сте, људи?! Отеће ми га, ено отеће ми га! Има л' ко да помогне; има л' игдје мушке [>уке? (Загуши је суза и бол). Ибиш (Тешко саломљен њезиним болом и јадом, диже главу те на један мах вади ииштољ из силава и сасие га детету у чело, те ово цикне и нростре се мртво а обливено крвљу, пред мајчине ноге. Ибиш, како је испалио, спусти руку низ бедро, држећи и даље пиштољ у руци, а узверено гледа право Роси у очи и не осврћући

се па Јањичаре, којн се узнемирнли и дпгли на иоге, и на народ којп се ускомешао).

Роса

Несрећниче!

(На нуцањ цикие, на кад видм дете окркављено и мртво, зацвили и иође да га дигне, али се на мах нрати, па као рањена вучица устреми се на убицу, да га игакама удавп и ноктима ирикоље. Дохваћа га шакама за хаљине и врат, пиштећи вридушено).

Ибиш (Не брани се, већ и даље мирно гледа Роси у очи).

Даут-ага . (Ибишу). Што учини, море ? Ибиш (Мирно, спокојно). Прекратих.

Хвала

ти!

Роса (Гледајући му и даље дубоко у очи, почне га разумевати. Она полако пушта руке, којима га је хтела удавити. На лицу јој се и у ногледу почиње враћатн мир, те не одвајајућн погледа одњега, прошаиће му.) (За тим скочи ка детету, зграби га и диже у наручје, те грлећи га чврсто и целивајући му бледо чело, окреће се бесно тајабашама).

Сад је мој! Чујте ви, вуци, сад је само мој! Гроб ми не можете узети. Сад је мој!

IX.

Огац Серафим

Твој и божји, несрећна мајко

(Кад је пушка ираснула, он је отворио црквена врата и стао па њих те носматрао што бива). !

Рос а

(На тај глас окрепе се цркви и спази свештеника).

Јест, мој и божји

(Нонесе га у наручју цркви, корачајући корак ио корак, Народ се расклања те јој отвара нут и сами јањичари не ремете мир и тугу. Чим је креиула, па црквн је ударило било, те мукло бије, све док она не уђе у цркву. За њом се црквеиа врата затварају),

Завеса полако иада