Нова искра

— 338

Моћкин глас задрхта, ОД увреДе иЛи од саЈкаљења?... Она се окрете и поново уђе.

Средином јула враћао сам се на лаким чезама из Туле кући. Било је време најтежих послова. Сунце је седало, сва даљина на западу била је испуњена нежно злаћаном прашином, као маглом; мирисала је зрела раж. По бескрајној ширини поља само су се виделе расејане кошуље косаца и погнута леђа жетелица; прашњиви и обливени знојем сви су радили ћутке и најмарљивије. Нешто, што притискује као да је тупо и силно, стајало је у врелом ваздуху и ћутљиви људи, који су гмизали по ражи, изгледали су угњетени робови некакве огромне, непоштедне силе. Сунце је зашло; на истоку се појавила сиво љубичаста пруга са слабо црвеним крајем, прва сенка ноћи, која се спушта. Злаћани запад је бледео, пруга на истоку је тавнела и расла; а заједно с тим унаоколо је бивало све тише, а људи на гхољима све мањи. Дошавши до четвртине неба, сенка са истока слила се одједном с потавнелим небом и на њему су затрепериле звезде. Моје чезе су брзо клизиле по равном, угаженом путу, ио влажној, вечерњој магли. Из низина се осети влажна хладовина; у узгредннм селима гасиле су се светлости; измучено врућином и радом све у наоколо слатко се предавало сну. Била је дубока ноћ кад сам прелазио кроз Малахово. Село је спавало мртвим сном. Изненада, поред последње кућице, близу плота опазих црну Фигуру: она је нолагано ходала испод чокоћа напред и натраг, полагано и подједнако

нијајући се... Је ли могућно да је то Илија ? Кућица је била његова, а пре недељу дана, пролазећи доцкан у вече кроз Малахово, ја сам видео Илију како ееди на земљи и успављује дете. Зауставих коња. — Илија, јеси ли ти? ослових човека. — Ја, — кратко одговори он из мрака. Сиђем с кола и приђем Илији. На рукама, под пребаченим зубуном, он је држао дете увијено у пелене. — Шта, зар још до сад ниси нашао младу? — упитах га. — Младу ? Не, хвала Богу, још онда у Тајдакову сам свршио ствар. Имам сад жену: добра жена, вредна, — нека да Бог свакоме. — Па што се сам мучиш с дететом ? — Није навикао на њу, — без воље одговори Илија. Ја загледах дете. — Па он спава! — узвикнух. — Нека спава! — прогунђа Илија. — Ала си ти чудан! Требало би и сам да снаваш, — уморан си од рада, а и за дете је боље ако га положиш. Илија поћута. — А може бити ја то не чиним због њега, већ због себе ? Ја га зачуђено погледах. Лице му је било тужно и некако необично сконцентрисано. И одједном сд,м разумео.... Мучни дани рада стално су узимали себи од Илије све његове мисли и сву душу; и, ево, за време кратких ноћи, место одмора, он је усамљено ходао са дететом испод чокоћа и у слободи се предавао успоменама и тузи. С руског Мил. Јанковићева

е с и М! к

п,

1од ногама твојим мален живот струЈи, Бесвесно се губи у жељама ситним, Гине дан за даном, и у вечност хуји, Све се брише и мре с насладама хитним. Сам над развалином, тражиш живот прави, Из промукле жице што на лири јечи Звук испредаш нежан да душе раскрави, Ал пакосни ветри разносе ти речи.

Дан живота твога година је доле, Сагни бледу главу, зарони у боле, Заложи сву снагу из сна све разбуди. Кроз маглу и тмину рад ће бити мучан, Ал скрши и лиру задњи глас поеледњи, звучан Нек тресе у ноћи, гњиле, свеле груди. Ј. Јалдис-ЈЗојановић