Нова искра

— 337 —

Занати индустрија и део Монопола Дувана

— Умрла, умрла! — промрмља он. — Јуче сам јој давао четрдесетодневни парастос. Заболело је са стране — и за недељу дана свршила. Нека јој Бог да царство небесно... Умрла, умрла Таћјана! Прошле године, доцкан у јесен, преноћио сам у Малахову код Илије, и добро се сећам његове жене Таћјане. Чудно ми је било гледати поред збуњено-ужурбаног Илије њу — тиху и спокојну, с јасним, милим очима; видело се по свему да је она стајала више мужа и да је он признавао њено туторство, поуздано и љубавно... И, ето, она је умрла. Зато је он сад тако прљав и одрпан. Суседном дворишту приђе крепка, здепаста Моћка са два ведра на обрамици. Илија брзо баци узде у кош од кола и, каскајући и климатајући ногавицама, притрча Моћки. — Девојко, о девојко! Јеси ли та најшоравија у селу ? — обрати јој се. Моћка спусти ведра на земљу, зачуђено загледа Илију и одједном јако поцрвене и обори очи. — Слушај, девојко! — важно поче Илија. — Момак те неће узети, — шта ћеш му таква? А ја сам удовац, имам троје деце; имање као што треба — коњ, крава и све остало... Хоћеш ли да пођеш за мене ? Моћка је стајала и збуњено ћутала. — Зашто ти, девојко, ћутиш? Да те нисам увредио? — у недоумици упита Илија. Дарја је слушала, превијајући се од смеха. — Иди оци! — тихо одговори Моћка. — Остави ти оцу! Него хоћеш ли ти ?

— Па оца ће ти казати. Илија се удари по бедрима. — Окупила све једно: оца, па оца.... Тебе ја питам. — Иди до ђавола, издрпанко један' — одједном љутито викну Моћка и, подигавши ведра, нагло уђе у врата. Илија подиже обрве, погледа за њом и почешав заиршену косу, приђе нама. — „Оца", па „оца«, више ништа! — разочарано рече он. — Шорава толико да већ више и не треба, а и она — »оца (< ! А то не разуме да њеном оци треба боца ракије, па онда опет долази, па опет... а откуд ми времена за то ? Време најнезгодније, ја бих хтео што пре! Он убриса прстима нос, замишљено отр руку о полу и одједном се трже. — Зар нема овде код вас р;оја друга ? Нема? Дакле, кад нема, значи треба ићи у Тајдаково; тамо, веле, такође има шоравих... Збогом остајте! Илија седе у таљиге, узе узде и крете пут Тајдакова. Ја сам с рђавим расположењем гледао за њим и сећао сам се милих, јасних очију Таћјаниних, која је умрла само пре шест недел^а. Моћка се појави на вратима. С пакосним, намрштеним лицем стајала је, гледајући златан облак прашине, у коме су трештале и удаљавале се Илијине таљиге. — Зашто си, девојко, одбила младожењу? — невино упита. Дарја. — »Одбила«!.... Какав је страшан, а мене од прве речи почео да кори: „Ти си, вели, најшоравија у целом селу (С !...