Нова искра

— 336 —

Из књиге „речи"

Нема више дана, ни ноћи, ни ствари Где не видим тебе, твој усамљен лик И поглед што мирно ни за чим не мари. Свако јутро, вече, тишина и крик Доносе ми патшу коју носиш сама; И док небо, земља, сам тичији клик Причају о нади што ти крије тама, Јављају се мисли где си увек ти, Мисли, и још борба са чедним жељама. Отићи ће борба. И доћи ће сни И раскош и живот под твоја окриља, У завичај рада, где нам снага спи. У кући под небом пуној сунца, биља, У кући нејасној и чудној к'о сан Срело се нас двоје и живот без диља.

Ал' ми ћемо ући у тај стари стан Са љубављу новом која боле скрива Као сутон сунце, као звезду дан. Ту ћемо гледати да се лепо снива, Да је свака радост новина за нас, Да нам бриге беже, с њима слутња жива. У срцу ће бити измирење, спас И љубав што прашта и што јаде носи Ко пролеће зиму, као мир талас. И док руке срећне станују у коси, И док глава сања уз лице и груд, Ми нећемо чути ветар што све коси. Тако ћемо проћи овај живот худ И погледом каткад као цвет у роси Гледати у сутон, што осваја свуд. ОГа.

У невољи — В. Вересаев и зачуђено сам гледао сељака, присећајући се у исто време да сам га раније већ негде видео. — Има, мили, има их торавих, — стегнуто одговори Дарја. — А одакле си ти? — Ја сам из Малахова... Четрдесет дана како ми је жена умрла, код куће троје деце, а време, сама знаш, најгоре. Никако не могу сам да савладам све. — Знаш шта: иди к Моћки стражаревој. Ето стражареве куће поред нас. — А шта велиш, хоће ли поћи она за мене? — Ти је сам упитај... А, ено ње, иде с кладенца, носи ведра. — Илија! Зар ме ниси познао? — обратих се ја сељаку. Он брзо заустави на мени своје немирне очи. — А-а, гле! — радосно рече он и у угловима очију заиграше му борице. — Здраво, добро дошао! Он ми пружи своју храпаву руку. — Зар је твоја Таћјана умрла? — унитах, изненађен.

>едео сам Једном у вече на вратницама пред кућицом свога пријатеља Гаврила и разговарао са старицом Дарјом, његовом мајком. Била је косидба, народ је био на ливадама. Из суседне уличице изиђе на сеоску улицу некакав непознат, одрпан сељак. Он се обазре, опази нас и, окренув коња к вратницама, журно скочи с таљига. Сел>ак је био бос и гаће су му млатарале по ногама; кроз раскопчану јаку прљаве, ланене кошуље виделе се мрке груди, а густа коса на глави била је замршена и пуна трица од сена. — Еј, тетко! Где станује девојка која је код вас највише шорава од богиња? — исто тако ужурбано обрати се он Дарји. У опште у свима његовим покретима било је нечега ужурбаног и као запрепашћеног. — Шта је то, господе помилуј! — полагано рече Дарја, избечивши очи. — Што ће ти ? — Најшоравија, што је има! Казивали су ми да има таквих код вас.... У Дарјиним очима, које су се смејале, засја нешто: она је разумела. Али ја нисам појимао