Нова искра

— 348 —

моКи, с тугом погледали на више на ону висину с које су пали; може бити да су сасвим зачуђено помишљали како је то тешко и трудно било одржати се тамо горе, и да им се чинило да им је много мекше тамо, где су сад лежали. Никаква промена није наступила. Бар не таква која би их повратила некадашњим данима. Али кукавно неваљалство, које је било у томе што су живели као што су живели а ипак нису иобегли једно с другим, све је више и више продирало у свест њихову те их је свезивало једио за друго све чвршће и гадније у њиховом заједничком осећању и кривици, јер ни једно од њих није желело ствари друкчије него какве су биле. Исто тако нису ни крили то једно од друго, јер је међу њима било дошло до оне циничке поверљивости, која се лако јавља међу сукривцима, и није било а.ма ничег а у њиховој вези, што они не би можда смели додирнути речима. Са жалосном одважношћу називали су они ствари њиховим правим именом, гледали им право у очи онако, говорили су, како и .јесу. У Фебруару је изгледало као да је крај зими; али затим дође баба Марта са својим белим огртачем с опуштеном поставом, те мећава за мећавом покри земљу дебелим слојем снега. Доцније мраз попусти, и у фјорду је било леда дебелог за четврт метра, који се задуго одржа. Крајем месеца седела је, једнога вечера, Фенимора, после теја, сама у соби за седење и чекала. Соба је била сасвим јасно осветљена; клавир, на коме су гореле свеће, био је отворен, заклон на лампи био је скинут тако да су се златне шипке и све што је висило на зидовима видели јасно и разговетно. Зумбули с прозора бејаху уклоњени и метнути на сто за писање ; они су представљали читав букет сјајних боја и испуњавали ваздух својим чистим, тако рећи расхладљивим јаким мирисом. У пећи је горела ватра пуцкарајући угодно и пријатно. Фенимора је ходала по соби горе доле и чисто је балансирала по једној затворено црвеној траци на ћилиму. Имала је на себи мало старинску, црну свилену хаљину која се, с богатим украсима, вукла по поду и за време њенога хода падала час на једну час на другу страну. Певушила је полако преда се држећи обема рукама ниску затворено жутог ћилибара, која јој је висила око врата, и кад би на црвеној траци посрнула, ирестала би да пева, али је и даље држала ниску ћилибара. Може бити да је ово њено ходање требало да јој послужи као пророчиште тако, да ће Нилс доћи, ако буде могла толико и толико пута прећи преко собе а да не скрене с траке или не пусти из руку ниску. Он је био пре подне овде, кад је Ерик отишао, па је остао све до у вече, алије обећао да ће још једном доћи чим се буде јавила месечина и буде довол>но светло, како би приликом прелаза могао избећи у фјорду рупе у леду. Фенимора бејаше готова са својим пророчанством, па ма какав било резултат да ће имати, и приђе прозору.

Пије нимало изгледало као да ће се вечерас појавити месец, тако је црно било небо ; а тамо даље, на тамно плавом леду, изгледало је још мрачније но на суву, где је снег лежао. Најбоље би било, да и не долази. С једним резигнираним уздахом седе она за клавир; али одмах потом устаде да ногледа на зидни часовник. Онда се опет врати и намести сасвим одлучно једну велику, дебелу свеску нота преда се, али зато ипак није свирала; превртала је лишће по књизи, али духом није била ту, и утону потом у мисли. Можда је он сад тамо преко на другој обали, па привезује своју обућу за клизање те ће већ за неколико тренутака бити ту! Она га је видела тако јасно иредсобом: још дише номало тешко после трчања и жмирка. овде у соби на светлости после оне помрчине тамо напољу. Са собом је унео унутра толику хладноћу, а брада му је нуна малених, сјајних капљица. И онда ће он рећи — јесте, шта ли ће рећи? Она се осмехну и погледа у нод. А месеца јога никако нема Она приђе ионово прозору и остаде тамо, па је гледала напоље у помрчину док се ова није пред њеним очима напунила малим, белим искрама и колутовима дугине боје. Али је све ово било сасвим неодређено. Она је желела да је то тамо ватромет, ракетле, које полећу дугим, дугим траком у вис па се онда претворе у мале змије које се у небо заривају и онда их с праском нестаје; — или као нека велика, велика тамна кугла која горе у ваздуху затрепери па онда пада на земљу лагано у виду кише од тисућу разнобојних звезда — гледните само, гледните: тако мекане и округле као злаћана киша која се сгхушта... Збогом, збогом! То су биле последње. — Свеблаги Боже, зашто га само још нема! — А не свира јој се. У истом тренутку окрете се клавиру, удари силно једну октаву и не пусти дирке све док тон није сасвим изумро, па онда опет и опет и опет. Није хтела да свира. Није хтела, није хтела. Али зато да игра! За један тренутак затвори очи па је у мислима летела кроз салу украшену црвено, бело и златно. Како би дивно било поиграти, угрејати се и ожеднети и онда пити шампањца! Паде јој тад на памет, како су она и једна пријателгаца, кад су Ишле још у школу, градиле шампањац од содне воде и Келнске Воде па се онда тако разболеле пошто су се напиле тога. Она се усправи, иређе преко собе и дотера инстинктивно своју хаљину као после играња. — Како би било, да будем сад паметна! рече полугласно, узе свој рад и седе на једну велику наслоњачу крај лампе. Али она не бејаше вредна; руке јој наскоро падоше у крило, и мало по мало па се ували у велику столицу, чисто се сва скупи, пребаци хаљину преко ногу и подбочи руком браду. С највећом радозиалошћу питала је себе, да ли су и друге жене као ово она, да ли су учиниле какву погрешку и биле несрећне због тога и онда другога заволеле. Узимала је редом једну по једну госпођу тамо дома у Фјордбиу.