Нова искра

— 347 —

тт л

и л е

л

ине

РОМАН Ј. П. Јакобзена (СВРШЕТАК)

о бејаше почетак и срећа ; и они су били за дуго срећни. Свакодневна лаж и претварање, атмосФера нечасности у којој су живели, све то још није имало ^јЗУ -1 никакве моћи, она их не могаше још достићи на оној блаженој висини до које Нилса, а тиме и њих обоје, бејаше уздигла ова веза; јер он није био просто човек који је завео жену свога пријатеља, или бол.е рећи, он је био то, он је с пркосом говорио да је он то, али је он био и онај који је спасао једну невину жену, коју живот бејаше ранио, каменисао и окаљао: жену која бејаше већ легла да испусти своју душу. И он је повратио веру у живот, веру у његову благотворну снагу, он је подигао њен дух до величанства и племенитости, он је њој дао срећу. Па шта је било боље: онај ничим незаслужени јад или што ју је он отргао? Он није вшпе распитивао, он је био већ учинио свој избор. Сасвим тако, међутим, он то није мислио. Човек подиже себи тако често кулу од терија, у којој он ипак не би желео становати; мисли одјезде понекад тако далеко да осећање за правду и неправду нема нимало воље да иде за њима. Али је она представа постајала за њ, те је одузимала од непрекидно потребне лажи, обмане, нискости и гадости много од њихова кужна отрова који вечито нагриза. Али, мало по мало па су ипак морали то осетити, он је подгризао сувише Фине нерве, те се морала наскоро опазити штета и јавити бол; а ово је било још и тиме убрзано, што је Ерик одмах некако после Нове Године изјавио, да има једну идеју, нешто онако са зеленим огртачем, причао је он Нилсу, и у положају који казује претњу. Да ли се можда сећа зеленога у Јони Салватора Розе? Тако нешто слично. И ако се Ериков рад састојао сад већим делом у томе, што је у атељеу лежао на софи, пупгао цигаре и читао Маријата, ипак га је то за неко време задржавало много код куће, те је то принудило оно двоје на нову обазривост и изазвало потребу за новим преварама и новим лажима. Што је Феиимора у овом погледу имала толико изналазачког дара, навукло је први облак на небо. С почетка то није било ништа, ништа друго до тренутна сумња у Нилса, сумња на којој се није дуго задржавао: да ли његова љубав није можда племенитија од оне коју је он волео ? Али ова мисао није била одређена и јасна, само једна нејасна слутња, која је пут указивала, неодређено колебање његова разума који је нагињао на ову страну.

Али се оно јави поново и сад је имало већу претњу, истина најпре такође нејасну и неодређену, али за тим сваки пут све оштрију и оштрију. И било је за дивно чудо с каком је помамном брзином могла она ову љубав поткопати, унизити и одузети јој од сјаја. Њихова љубав није била с тога мања, напротив: што је више падала то је бивала све ватренија и страснија; али ово стискање руку крадом на стеиенику, ови пољупци у предсобљима и иза врата, ови дуги погледи на очи преварена мужа — све јој је то одузимало величанствени стил. Срећа није стајала више над њиховим главама мирно, они су морали њен осмејак и њену светлост отимати, где и како су могли; лукавство и превара нису били више жалосна потреба, већ радосни тријумФи ; лажљивост је постала њихов прави елеменат па их је начинила тако сићушним и нростачким. Бивало је ту и тајана које су их унижавале, које су некада сажаљевали, свак за себе, јер су се међусобно иретварали као да не знају за њих; сад су међутим морали бити њихови сведоци, јер Ерик није био срамежљив те му је често долазило да своју жену у Нилсову присуству милује, да је љуби, да је узме на крило и грли. И Фенимора се није усуђивала да одбије ова миловања, или бар није имала више снаге за то као некада; будући свесна своје кривице, она је била несигурна и плашљива. Тако је падао све ниже и ниже високи замак њихове љубави, с чијег су крова гледали тако поносито на свет, у коме су се осећали тако охоли и јаки. Али они бејаху срећни и међу рушевинама. Кад су сад одлазили у шуму ради шетње, то је бивало већином мутних дана, кад је магла висила о сивкастим гранама, те је међу влажним стаблима изгледало јотп мрачније, тако да нико није могао видети кад би се овде пољубили, тамо загрлили, где нико није могао чути кад би њихове лакомислене речи одјекнуле као весели звуци ФанФара. Онај жиг меланхолије вечности, који је имала њихова љубав, бејаше ишчилео; сад је међу њима владало сујетно смејање и шала. Бејаше их обузела нека грозничава журба, необуздана жудња за секундима вечности који су пролазили, као да им се ваљало пожурити да се воле и као да нису имали цео живот пред собом. Није изазвало никакве промене ни то, што је Ерику његова идеја, после месец дана, дојадила и што је због тога изнова почео одлазити од куће тако усрдно да је ретко кад бивао два дана узастопце код куће. Где су били пали, ту су и остали. Може бити да су кадгод, у са-