Нова искра

— 346 —

Ј1од ко -К зимску

М,

1рак се лагано спушта и сенчи видокруг цео, А снег с привидним шумом у маси на земљу слеће; Уморен поглед ми блуди и гледам покров бео: Ко сенка смрти да се покровом креће,

Лагано замире живот. Гране погнуте стоје, И ветар снег им стреса или га ваља с брега; Капљиве стрехе тихо слеђене капи броје: А цела земља мучи под хладним покровом снега.

У вису ждралови лете пиштећи тужним циком, Те траже з'губљене путе и журно к југу лете, А ветар кости мрзне и брише с потмулим криком. Снег мирно пада и висом сгоструке шаре плете.

Светлост ишчезну сасвим; мрак је на земљу пао, Ни снег се не види више што нам на земљу слеће, Мрзну се сухе гране а ветар бесан и зао Фијуче: то целим простором сада се смрт креће.

Емило

Ж у Т1 Нр)

V зимске дане пуне чудне сете Кад гихо буде и снег лако пада, Задршће срце и мисли полете, Засузе очи — и прошапћем тада: Пролеће, где си? Ал' залуд речи, залуд сузе моје: Све мртво, пусто — снег и даље пада, И сухе гране над прозором стоје, И опет шапће душа пуна јада: Пролеће, где си?

II. И неста зиме — сунце и топлота, Све ведро, свеже, природа се буди ; Пролеће благо — заносна лепота, Ал' опет туга испуњава груди. Кол'ко сам само чезнуо и плак'о За вама, дани — преварени снови! У место да је души сада лако, А оно опет, опет јади нови И нова чежња за нечим незнаним.... М. М. Милошевић