Нова искра

— 352 —

— Казаћу ти већ то, — рече она. Он је мртае, као гпто рекох; отргли еу се когби с њиме у Алборгу, глава му је размрскана, а ми смо се проводили овде и варали га. — То је ужасно, — простења Нилс и ухвати се за слене очи, — ко би могао и слутити.... Ах! Камо среће, Фенимора, да смо му били верни! Ериче, јадни Ериче! — Ох, камо среће да сам то ја био! — и он зајеца гласно и превијаше се од бола, — Ја те мрзим, Нилсе Лине! — Ах, шта! Ми! — простења нестрпљиво Нилс, — кад бисмо њега само опет имали! Сирота Фенимора, — поправи се он затим, — немој водити рачуна о мени. Велиш да ме мрзиш? Можеш слободно, јесте, можеш слободно. Наједанпут, он се исправи. — Хајдемо унутра, — рече он, — не знам више ни шта говорим. Ко је телеграФисао, рече ти? — Унутра? — повика Фенимора, која се разјари зато што се он није ни освртао на њену мржњу, — тамо унутра? Никада више ти нећеш ступити у ону.кућу својом подлачком, срамном ногом! Како само смеш и да мислиш на то, ти бедниче, ти превртлшво псето, који си се овде пузећи увукао и украо част свога пријатеља, јер је била рђаво чувана. Шта? Зар је ти ниси украо на његове очи, јер је он веровао да си ти погитен, ти, кућни лупежу! ■— Мирно, мирно, та ти си махнита! Шта те је снашло? Какве то речи употребљаваш! Он је бејаше зграбио за руку и ближе повукао себи, па јој гледаше зачуђено у лице. — Ти се мораш прибрати, — иродужи он блажим тоном, — какве има користи, дете моје, разметати се сад тако гадним речима! Она му истрже своју руку тако да он, стојећи на несигурној подлози, стаде посртати. — Зар ти не чујеш да те ја мрзим? — јадиковаше она, — зар у теби нема ни толико мозга једнога часнога човека да то разумеш? Колико сам морала бити слепа кад сам тебе волела, ти лажљиви створе, и ако сам имала крај себе њега који је био десет хиљада пута бољи од тебе. Ја ћу те мрзити и презирати док ме буде у животу! Кад си онда дошао, ја сам била честита жена; не бејах учинила никад никакво зло, али тад дође ти са својом поезијом и својим гадостима па си ме лагао док ме ниси свукао к себи у блато. Шта ти бејах учинила да ме ниси могао оставити на миру, мене која је требало да ти буде светиња више него све остале? Сад морам из дана у дан живети с овом срамном мрљом на својој души, и не могу се никад срести ни с најневаљалијом којом женом а да не морам рећи себи да сам ја још неваљалија. Ти си отровао све моје младалачке успомене. На шта се сад могу још сећати, што би било добро и чисто? То си ти иотро, све! Не само што је мртав он, већ је мртво и пропало све што је било сјајнога и доброга између њега и мене. Ох, Боже, помози ми! Је ли право да се ја не могу осветити теби после свега што си ми учинио ? Начини ме опет честитом, Нилсе Лине, начини ме опет не-

укаљаном и добром! Не, не! то не иде! Али би т})вбало да може човек да те удари на муке докле не загладиш своју неправду. Можеш ли, можеш ли и даље лагати? Не стој тамо, и не показуј се у својој невољи; пати и трпи овде пред мојим очима, иревијај се од бола и очајања и не имао среће! Ох, Госноде Боже, не дај му среће, не дај му да ми украде још и освету! Одлази, несрећниче, одлази, ја те одбацујем од себе, али ћу те вући са собом, веруј, кроз све муке које моја мржња буде могла свалити на тебе! Она бејаше испружила своју руку према њему с претњом, па се онда окрете и оде; за њом лако шкрипнуше врата на веранди. Зачуђен, поготову окамењен стајао је Нилс и гледао у пут којим она оде; било му је као да још стоји пред њиме то бледо лице жудно освете, које је, у својој страснооти, било тако сурово и простачко, и које бејаше потпуно изгубило своју обичну, нежну лепоту тако да је изгледало као да је нечија нештедна, немилосрдна, рука све његове линије испреметала. Посрћући, он се окрете смотрено и пође натраг на лед и стаде трчати, имајући месечину пред собом а ветар за леђима, и упути се ка ушћу Фјордовом. Мало по мало, пошто су му његове мисли скренуле пажњу с околипе, и он стаде трчати брже, те су отпаци од леда са гвожђа његових клизаљака прштали терани од све јачег и јачег студеног ветра, и са звеком летели с њиме преко сјајне површине. Дакле, то бејаше крај! Тако ли је дакле он спасао женску душу, подигао је у вис и дао јој њену срећу! Како ли дивна бејаше свеза према мртвоме пријатељу, његовом пријатељу из младости, за кога је био хтео принети на жртву будућност, живот, све! Он, са својим жртвама и спасавањем! Та и небо и земља ваљало би да иогледају у њега ако хоће да виде човека који је свој живот одржао на висини части, без мрља и погрешака, како не би ни сенку једну бацио иа и/>еју, којој је служио, н коју он, као позван, имађаше свету да објави! Он трчаше даље. И то је била, ето тако, једна од његових хвалисавих мисли да његов кукавни живот може да баци сенку на сунце идеје. Боже благи, како је он све то свакад морао с висине схватати! Али, то му је било тако урођено; кад није могао постати ништа боље, то је хтео бар да буде Јуда и да се с највећом тајанственошћу називље Искариот. То је ипак имало мало звука. — Зар се морао свакад понашати тако као да је одговорни министар госпође идеје и члан њенога тајнога државног савета, који је из прве руке имао све што се тицало човечанства! — Зар се он неће никад иаучити да у потпуној скромности тежи за тим да своју дужност врши у гарнизоној служби идеје, као редов нижега реда? На леду су гореле румене ватре, и он је прошао крај њих тако наблизу да је из његових ногу избила за један тренутак гигантска сенка, окренула се унаиред па је нестало.