Нова искра

351 —

Део врта у Трстеноме у јужној Далмацији

стола превила, док се сваки нерв у очекивању скраћивао, и док су њене очи гледале непомично као да ће неко да их уништи у њиховим шупљинама. Затим прође то. Она погледа ор;о себе несигурним погледом, паде на колена и мољаше се дуго Богу. Кајала се и исповедала, помамно и безобзирно са све већом страшћу, с оном истом Фанатичном мржњом према самој себи, која нагони калуђерицу да бичевима камџија своје наго тело. Сва одушевљена, тражила је простачке речи и падала у занос унижавајући и понижавајући себе до ништавила. Најпосле устаде. Груди су јој се надимале силовито и неспокојно ; на њеним бледим образима, који као да се за време молитве бејаху заокруглили, био је разастрт неки таман сјај. Једним погледом, као да се у себи заветује на нешто, погледа она око себе по соби, затим изиде у мрачну споредну собу, закључа врата за собом, застаде за један тренутак, како би се привикла на помрчину, па пипајући дође до врата

коЈа су водила иа затворену стаклену веранду, и изиде напоље. Овде је било светлије ; месец, који за то време бејаше изашао, сијаше кроз кристал затвореног стакленог зида : жућкасто кроз сама окна прозорска, а црвено и плаво кроз шарено стакло које је чинило оквир око прозорског окна. Руком отопи на једном месту лед па обриса иажљиво воду својом џепиом марамом. Још пикога не бејаше тамо напоЉ У У фјорду. Стаде ходати горе и доле по своме стакленоме кавезу. Овде није било другог намештаја до једне соФе од савијена дрвета и по њој бејаше поиало увело лишће зимзеленово с лоза горе под кровом. Сваки пут, кад би прошла туда, лишће би зашуштало од лаког покрета ваздуха, а овда опда нашла би њена хаљина лишће и на поду иа га је вукла с јасним шуштањем преко дашчаног пода. Пркосећи хладноћи и прекрштених руку преко груди, она је на својој тужној стражи ходала тамо и амо. Ето и њега. Једним наглим покретом она отвори врата па изиде на студени сиег и ако је имала на ногама танку обућу. Она је то баш и хтела; та она би и босонога полетела у овај сусрет. Опазивши неку црну прилику на белом снегу, Нилс бејаше успорио своје трчање те прилазаше обали с устезањем, жељан да докучи ко ли то може бити. Њу, међутим, као да је пекла у очи ова прилика што се тако шуњала. Сваки покрет, сваки корак, који је она познала опет, погађао ју је као бесрамна поруга, као да се чисто дичи својим тајнама што унижавају. Она је сва дрхтала од мржње, срце јој је било препуно клетава, и она се једва могла савлађивати. — Ја сам то, ја, — довикну му она подругљиво, — девојчура Фенимора.

Али, за име Божје, душо

рече он

зачуђено, сад само још на неколико корака од ње. — Ерик је мртав. — Мртав ! Како ? Он мораде са својом обућом за клизање стати у снег да не би пао. — Али, реци ми како је то било ! И приђе живо још један корак ближе. Сад су били једно према другом лице у лице, и она се мораде силом савладати да песницом не удари по тим бледим, упреиашћеним цртама на лицу.