Нова искра

— 316 —

— Слава, што нас тамо негде и тамо пекада у будућности чека! продужи она, и пошто већ стигосмо стазом до горе, стаде. Осећаш ли само по томе колико је човек слаб и бедан? Шимере!.. Шимере !... — Осећам, рекох јој, а.ли није ли зар јачина човекова духа бага у савлађивању те беде и ништавила свога? И није ли зар баш то сазнање слабости његове извор и величиии и слави његовој, које, и ако су баш шимере, одржавају га вазда на висини ? ! У осталом, сад си и сама рекла, да осећаји непомућене среће и задовољства у истини праве човека мањим но што је у ствари! — Јесам, и док си мало пре још са сумњом слушао те моје речи, сад си и сам дошао до тога закључка Хајдемо сад још мало па ћемо онда сести. Ја сам као очаран ишао крај ње. Маса осећаја распињала се у мени. — Кудгод хоћеш, рекох јој. И гладан и жедан ићи ћу за тобом, и бићу ти захвалан. Сва силина мојих тадањих осећаја мора да се огледала у нагласку то неколико речи, јер, како смо ишли, она стаде и погледа ме. — Верујем ти, рече ми, и то је оно што ће од овога дана начинити јединствен дан у мом животу. Мени у тај мах дође, да онде, на стази, паднем на колена пред њом и да јој узмем скуте па да их љубим, да их љубим пољупцима чистијим но што су били пољупци што сам их мали стављао но руку мајци, кад год сам се из школе кући враћао. Био сам потресен и зато сам ћутао. — Још мало па смо већ стигли, рече ми. Видећеш, како је од горе леи изглед. Одмах затим дођосмо до једне камене клупе. — Седи да се одморнмо, рече ми, пошто и сама седе. И тако седох крај ље. Клупа је била на самој коси, у хладовини старога дрвећа. Доле испод нас беласала се Сена међ' јасним, свежим зеленилом на обалама, које се претапало у све загаситије, тамо према Булоњској шуми. На обема обалама виделе се многе лепе зграде, виле, окружене зеленилом. Преко моста, што је био доле према нама, пролазили су људи. Неколико њих стајали су наслоњени на огради и гледали доле у воду, а неколико њих пролазили су у чамцу испод моста. Из вароши допирали су звуци неког оркестра, а у један мах засвира труба у драгонској касарни. Под благим зрацима сунца ти многи и светлосни и акустички тонови стварали су ретко пријатну хармонију. За мало ћутећи посматрали смо то светлосно море испред нас. — Изненадићеш се, поче она, кад ти кажем, шта ми у први мах падне на памет, кад се нађем у овако лепој средини. — Шта? запитах је. — Како су исто, као ово ја и ти, и многи други пре нас седели на овој старој клупи и посматрали, и како многих од њих већ више нема, како су многи од њих нестали с лица земљнна.

У мом тадањем расположењу те ми њене речи врло непријатно падоше. — Зар смо зато дошли овде да ми то кажеш ? запитах је прекорним гласом, .изненађен том њеном сталном темом, којој, ако икада, у тај мах није било никако места. Зар ти није жао да ми таквим мислима помрчаваш и ово светло и чисто небо, и светло небо мојих осећаја? За пгго си ми то рекла, и од куда то, да ти у својим годинама стално мислиш о пролазности свега л>удског ? — Па зар није све пролазио? — Истина је, али зашто хоћеш да о томе сад мислимо, сад у овим лепим моментима? — Ја сам то нарочито хтела. Питага ме зашто? Зато што само оиај који о томе често мнсли, има услова да буде човекј да буде већи од осталих. — А ко то оцењује поједине .људе? — Па, други људи, друштво. — И те су оцене апсолутно тачне ? — Не морају увек бити, али најчешће јесу. — Значи, да има и најобичнијих људи за које савременици кажу да су велики? — Има и тога. — Има и тога, је ли? Е сад реци ти мени, није ли тачнија оцена коју ми сваки себи дајемо. Не знамо ли зар ми до детаља тачно, колико у истини сваки од нас вреди у једначењу с другима, и ако је сваки од нас склон, да себе прецењује ? — Наравно да знамо. — Па видиш, рекох јој, ја сад себе ценим много и сматрам да сам већи од миогих и многих само за то, што си ми ти поклонила пажњу. Само то диже ме у мојим очима више но не знам шта. И кад је то несумњиво тако, што и сама видиш, зашто ми сад још треба и то, да мислим како је све пролазно на овом свету?! Видига, и не мислећи и мислећи на то, ја се осећам велики и силан. И није ли то моје осећање, та моја оцена о мени, вернија, истинитија од не знам чије и не знам какве оцене ? — Ти си ме хтео за вођа, је ли ? запита ме она и своју малу руку стави на леђа моје гааке, коју сам држао на ивици од клупе. — Јесам, рекох јој, не смејући ни да се покренем из бојазни да тај њени нежни додир руке не пореметим. — Е па онда немој да те моји постуици буне. Ја не сумњам да ће доћи доба кад ћега дати за право свакој мојој речи. Остави ме да ти кажем шта хоћу. Рекав то трже своју руку са моје. — Ја сам ти већ рекла, како сам приметила, како сам осетила, да између нас двоје има много заједничкога у мислима, осећањима и погледима на живот и на човека. Ист.о као и тебе и мене су мучиле и муче многе појаве и загонетке о ономе што се зове човеков живот. И можда само зато што сам о њима премигаљала, пугатала их кроз некакав свој критеријум, многе од тих појава губиле су у мојим очима од свога истинскога сјаја и свежине. И ја сам осећала и мла-