Нова искра

— 13 —

П. П. МОРОЗОВ: НА ОДМОР.

\

Б 0 Л

У ноћ ову дугу бол ми срце такб, Те жалим за оним што некада беше. Ћутим. Па бих онда целом душом плакб: Зашто тако брзо све наде помреше? У собици мрачно. А са свију страна Јецање се чује језиво и дуго, И пред очи ступа слика прошлих дана, Када смо у срећи знали једно друго. - И ја лутам с тобом далеко од света, По пољима иза плавкастих брегова, И водим те гордо од цвета до цвета, Уз веселу песму пуну младих снова.

И кроз црни покров, који прошлост скрива, Видим наш врт мали, како сетно ћути, И удишем мирис поораних њива, Докле прво лишће по дрвећу жути. Вај! под силним болом груди ми се ломе И ја бежим у ноћ, да бежим од јада, А душа се мучи у заносу зломе И све више тоне и у очај пада. Ћутим. Око мене све лениво спава. Само ми се чини да од некуд струји, Док сањиво дрхти месечина плава, Један болан уздах, који дуго бруји. Момчило Милошеви-ћ

КАКВИ СУ МУШКИ

НАПИСАЛА КН. К. Т.

о Је живео у гостионицама другог реда, добро зна да млађи немају обичаја пријављивати иосетиоца. Ма колико вам био иенријатан гост или гошћа, простодушно млађе никад вас неће занитати: желите ли их примити или не. Једном у вече седео сам у својој самачкој соби и бавио се лежањем на дивану, старајући се да се што мање крећем. Ја сам човек врло марлшв, енергичан, и овај посао није ме ни мало умарао. По пустом ходнику зачуше се звонкп кораци, пгунтап, жеиских сукања, п иечија рука куцну

изненада јако на моја врата. Ја оесвесно рекох: уђите! То беше скромно обучена, иостарија женска, у црнини, с црним велом на шепшру. Скочим са дивана, коракнем три корака према њој и занитам је зачуђено: — Чим могу служити? Она ми упре иоглед у лице. — Дакле такав је он на очи — промуца оиа. — Нисам га овако замишљала. Леи је... леп, иа још и сад, и ако је од то доба прошло око шест година. — Не познајем вас, госпођо! — рекох зачуђено. Она се тужтто осмехну.