Нова искра

— 26 —

КОД НАС (Луј Мерсје) Септембар. Дан је чист и провидан. Јесен изгледа као лепа летња успомена, и још не грози сазреломе лишћу. Небо је огроман пехар светлости. Освећено лице земљино дише миром, пуноћом и обилношћу. Срећни виногради се у реци огледају. Под тихом водом, отерећени даром отежалих чокота, нагнути брежуљци се погледају и смеше. Тамо горе, око свог звоника, дрема једна паланка; топлота се над крововима одбија и трепери, и чује се како кокоши какоћу по двориштима. Нигде живе душе напољу. Сад је срећно доба кад, без помоћи од људског рада, осамљено над пустим пољима, велико сунце извршује вечито чудо које нам вино даје.

И Р О Д (Луј Пајан)

Ирод је сам остао у огромној дворани. Ноћ лукаво упија дан, и похотна тишина слази у боре од застора. Каткад, у даљини, затрепти јоште шум немирних орула и похотљивих Флаута, чиј сладак пој дражи на играње. У тешкоме мирисавом ваздуху трепере златни пламенови; а мрак, у који се постепено тишина згушњава, лагано и жалосно се пружа по дебелим простиркама. Али, са челом у шакама, осамљени деспота сања, упрвши суморне очи на свој унутрашњи сан: »Салома, твоје љубавничке очи су ми срце раниле, и ја сам као дете на коленима крај тебе. Гледајући те како долазиш, дрхтао сам од страха лред вечном загонетком твојих јасних очију, као што путник малаксао од изнурености задрхти пред самртним миром пустиње. 0, утвари, што ме у осами вребаш, хоћу да свладам жестину твоје пути. Поуздане ти руке дигле су златан вео са моје разблуде; она букти као вино у чашама, и ја хоћу да се опијем њеним финим отровом. Бурним небом снови у нереду језде ка ноћи која се још румени на хоризонту. Салома, на знак твојих безазлених руку, бледа смрт се посадила пред нашим вратима, и кобни мач је обуставио горде свете речи на уснама пророчким. 0, Салома, поврати се у ноћи што наступа и, у трагичној дражи своје игре, наклони своје врело срце мојим устима. Ја ћу ти зграбити тело својим суровим рукама, и удисаћу жудно мирис твоје косе. Ходи; нека се моје руке, дрхтаве од признања, опруже у тишини наше пожуде. -— —- -—

И подигни се пред сјајем буктиња, као живи цвет на гробним вратницама«.

Деспота јеца на коленима. Хладне му руке дуго преклињу према звучним сводовима. Са крвавим ореолом, риђокоса глава мучи га ужасом својих мутних очију. Уснице су затворене, а крваве капи теку као сузе низ бео врат. Једна за другом гасе се буктиње. Сав жагор изумире у тишини, и кад се ноћ спустила, модра и тешка, покајничка, међу дворане, опружен под покровом огромних сени, престрављени Ирод се трза и јеца у ноћи. Са француског превео Г. БериЂ. У ЈЕДНОМ УМОРНОМ ТРЕНУТКУ Мину још један новембарски дан. Каљав и мутан заронио је своје суморно лице у сиви сутои и изгубио се у вечност. А кроз ноћ звижди и тресе мутна прозорска окна син новембра: Горњак. Хладно је... Па ипак са мрких суседних кровова, што се назиру кроз ноћ, капље; топи се влажни снег и клизи под стрехом низ дуги кристални перчин капља за капљом уморно, јецајући. Замрзле светиљке гасну по мочарним улицама, обавијене бледим ореолом од магле. Испод њих промичу мрачне Фигуре људи набраних веђа. Умотани у своје огртаче, они сасвим равнодушно пролазе један мимо другог гоњени својим пословима... А после тихо... Нигде никога. Само што калдрма каткад забљешти и одјекне промрзли метални звук са оближњег звоника. А прозори се тресу и ветар бесно мумла тоновима своје дивље арије. Мину још један јесенски дан... Како је пуста, како студена ова ноћ!... Пусто... А тамо, далеко за белим брдима, још нису угасли огњеви по кућама. Беле се мале кућице загњурене у тамно-плаве, оголеле воћњаке, кроз чије модро и повијено грање блистају мала румена прозорска окна као залутале звезде. Њихова светлост не мрзне у тамној ноћи позне јесени, већ трепти, прелива се и крши исто као и нескладна, па ипак пријатна циганска музика унутра. И док ветар узалуд бије кроз грање и о бокове зграда, врисак веселе момчадије надмаша трештање бубња и шкрипу нештимованих виолина. А медовина се служи и стидна невеста кријући очи не престаје грлити своју малу деверушу. Песма, звон... шала... Весела домаћица сва гарава и засукана трчи од госта до госта, грли се са свима, прима шалу и не срди се на накривљену конђу, за коју нема времена да је поправи. Цигани премиру... То старојко води коло и изводи играче иа поље, у ноћ. Пишти зурла, трешти бубањ и виолина јеца тако топло, усрдно, меко кроз ноћ... И док мокри, разгажени и по-