Нова искра

цепани опанци тиње меко, травом обрасло двориште, — кроз стиснуте руке и ужагрене очи трепти слатка топлина, а унаоколо све ври и немо кличе: живот, живот!... Зашто уздишу старе завесе?... Један озебли Фантом грчи се, и увија на њима своје паучинасте удове током мојих мисли. Како је хладно око нас кад срце зебе!.... Београд. Жив. Девечерски.

ВЕЧИТА ПЕСМА Узалуд си је тако бадро чувао, узалуд толико бдео над њом, ја сам је ипак нашао, — нашао сам твоју несму, добри дечаче. Она је потекла са срца, кап по кап, — можда зато и јесте угасите боје и тако нага, топла, искрена. Ти си је крио тако дуго, тако брижљиво, као што и приличи твојим двадесетим годинама и носио си је на срцу као цвет, одакле је и откинута. Али ја сам нашао ту песму која је потекла са срца, побила себе и доказала истину, твоју јесењу несму која тако мирише пролећем. Слушај, познаћеш је. * »Лупа још. Чује се јасно. Отуд низа страну одјекује тако силно и тоне јаругом, па се устостручи и доплива право пред вајат. Ај, како боли, како запире кроз мозак ридање тог масног, искрпљеног циганског бубња, што отуд одозго од Стопића куће сипљиво трешти кроз ноћ. Боли... Крши се кроз нерве, разрива мождане нити и усеца се у сваку помисао... И стеже силно у грлу, одјекује тупо у грудима... и кида, чупа... док сву крв не сјури испод накострешене косе у замућене очи... А тако је све глупо. Па ипак... Лупа још. Чује се јасно... И страсни кикот неке раскалашне жене одјекује кроз ноћ. Ај,

како боли, како заиире кроз мозак тај лажни кикот, та лажна радост! Боли. Ту, у грудма с леве стране, шири се нешто крупно, раскидано, крваво; крваво као звук масног циганског бубња што рида, мумла и руга се свему тако дрско очајнички... док виолине цвиле тако улизички, податно... Лупа још. Ај, како боли. А тај стари цигански бубањ мастан је и искрпљен као живот. Па ипак.... Чује се јасно. Све јасније. Тамо моја драга игра. Изнад враних јој витица лепрша нежни вал, у оку дивља радост. А она се на верност клела... Тако јој усне топле беху, очи вреле... Ах, како трешти, мумла, рида и буни се тај проклети цигански бубањ! А тако је искрпљен и мастан као живот. И све је гнусно... Па ипак... боли, боли... боли...« * Песма је завршена. Минуло је све, добри дечаче... Али и сад је ноћ. Ено и сада рида стари цигански бубањ тамо иза брда, и сада цвиле податни, улизички звуци виолине и провлаче се кроз промрзле плаве шљивике. И сада можда, јеца неко под јаругом. Али ти певаш... Ко је малочас коло водио? Пред ким су цигани клечали? Но ти си срећан. Ко се у страсној јесењој ноћи сећа свега! Минуло... За капом ти се лелуја румени цвет, на недру рузмарин, у оку радост, срећа. И пре је било исто. Али... минуло... И сада стари цигански бубањ трешти, стење и ропће. Лупа и сад још. А тај стари цигански бубањ мастан је и искрпл.ен као живот. Па ипак... Жив. Девечерски.