Нова искра

— 30 —

По себи се разуме да у томе броју има и слабих, можда и врло слабих превода, али је ипак несумњиво да их има довољно и зналачки одабраних и уметнички преведених. У доба данашњег културног препорођаја и братских договора био би веома захвалан и веома потребан посао, приређивање једне песничке антологије Јужних Словена. Досадашње антологије појединих јужнословенских племеиа (са потребним коректурама и допунама) могле би послужити за основу, а збирка до сада објављених превода као први материјал, који би се лако могао допунити преводима новијих и најновијих песничких творевина из сва четири племена Јужних Словена. Доказивати потребу једне овакве антологије данас је, хвала Богу, и излишно и неупутно. Једино о чему може бити говора, питање је о издавачу, јер антологија Јужних Словена не би смела ни у ком случају бити издавачко дело најобичнијих размера; она мора бити достојни и озбиљни представник песничке моћи сва четири племена. У напшм данашњим издавачким приликама једини достојни и озбиљни представник могла би бити наша Књижевна Задруга, која би, прими ли се само овог лепог и потребног посла, умела и могла наћи најбољи пут да то и оствари. Један, између осталих, већ готов, био би договор са Матицом Хрватском и Словеначком, да у своја редовна годишња издања унесу антологије својих песника, које би се, према договору за друге сличне послове, одмах у преводима унеле у издања Књижевне Задруге, а у накнаду за то, обе братске Матице унеле би у своја редовна издања и Антологију Српског Песништва, коју би, и с вољом и зналачки, припремио Одбор Српске Књижевне Задруге. Са Бугарима тај би се посао свршио или у договору са њиховим Књижевним Друштвом, које ће се у најкраћем времену претворити у Академију Наука, или према Бугарској Антологији, која је баш ових дана изишла под уредништвом Подврзачева и Дебељанова. Оваква песничка антологија Јужних Словена била би и најлепша и најизразитија допуна монументалном делу »Енциклопедија Јужних Словена«, која се, на радост свих свесних и одушевљених присталица јужнословенске културне заједнице, и најпажљивије и најживље ради. Једино у случају да Књижевна Задруга не би могла (а чему би тешко било наћи оправдања) приступити издавању Јужнословенске Антологије, ствар би морала прећи у руке приватних подузетника, чиј труд не би остао ни морално ни материјално ненаграђен. Одуживати сејединој спасоносној идеји јужнословенске заједнице утакмица је која ће, у сваком случају, имати не само довољан број утакмичара за успех него, несумњиво, и за материјалне жртве, ако би их ма каквих могло и смело бити у једном оваквом предузећу.

Узимајући слободу да ове врсте уиутимо Управи Српске Књижевне Задруге, ми очекујемо од поборника јужнословенске заједнице (а њих је највећи број и у Задругиној Управи) да се ове и корисне и потребне ствари сете и о годишњем збору Српске Књижевне Задруге, која се ни до сада никада није уклањала испред послова који су кретали и унапред помицали културну заједницу Јужних Словена. Јов.

ДРАМСКИ КОНКУРС НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА Овогодишњи драмски конкурс нашег Народиог Позоришта прошао је без додељене награде. Из репортерских извештаја, који су за трајања овога конкурса били и врло чести и у пуној мери инФормативни, сазнало се и о једном одлучивању Управину т. ј. да ли ће се од добрих драма (ако их буде) наградити најбоља или ће се, без обзира на њихову просечно добру вредност, тражити једино драма трајног, да не кажемо епохалног значаја. Другим речима, да ли ће се наградити најбоља од поднесеиих добрих , или ће се тражити апсолутно одлична ствар ? Без претензија на потпуну обавештеност о историји овог питања за последњег конкурса, ми ћемо се задржати на самом његову резултату, уверени да ће и он сам бити довољан, да обележи неупутност онакве деФинитивне одлуке о поднесеним драмама. Већ је довољно познато мишљење једне од старијих управа: да се драмски конкурси не расписују да би се издавале паре, него да би се добијале драме! То и такво мишљење управо је било довољно, да се драмски конкурси нашега позоришта у толикој мери дискредитују, да је било наступило доба када се више доиста нису издавале паре, али исто тако нису добијале ни драме, а најмање онакве какве су раније управе добијале и без конкурса. Па не само то, него је било наступило време када се конкурси нису више ни објављивали, из сасвим оправданих разлога, да се не би читало оно што су на конкурс слали још само поједини бербери, подоФИЦири и »родољуби« без одређених занимања. Оно нешто имбна што се бавило о драми, слало је своје радове радије и једино у току сезоне, а на конкурс није излазило из врло лако разумљивих разлога. Тек за време конкурса, који је поред Нушића извео на позорницу Предића и Ненадића, Уирава је сматрала за дужност, да са пуио несумњиве озбиљности обавести драматичаре да ће се награде доиста и поделити најбољим од поднесених добрих.