Нова искра

5

»Не видим. Пре четири године било је приличио, и ако се вид још онда почео гасити; али тек назирало се. Сад живим тако од данас до сутра и тешим се оним што је некад било. (С Н,ека остарија жена, у зубуну и забрађена, приђе те се иоздрави и на сто остави суд са ракијом и једном чашицом. л О Ивана !« викну старац непознату. »Страни су људи, видиш, пали к нама; нађи се ту докле Сибин не дође. (< Она даде знак главом и нестаде је у кухињи. »Тешко је то, рођаче, кад у кући нема женске главе. Није друге, него крила иодсечена! Па бар да могу видети! Него тако седим по вас дуги боговетни дан и једва ако се смем помаћи. Мука је то, рођаче, велика мука.® »Како, зар никога од женскиња нема; а домаћица Сибинова? <( упитах. »Ех, бол>е и да не питаш. (< »Шта је било; зацело је умрла? (< Старац махну главом. »Камо да је; бар би лакше било! — Отигала је ! (< »Како то ? с< »Како?... Побегла је од нас, оставила и мужа и децу своју. (< » Ах, Бол-се мој, како се то могло десити ? <( »Е, то и јесте оно што ја овако стар никако не могу да разумем. Па бар да је било онда у своје време, кад је млада младина!... Али овако « Старац хукну и махпу главом. »То мора тешко пасти Сибину?« »А коме је пријатно, кад му жена нобегне? Али хајде де: побегла — побегла; ђаво нека је носи! Значи крст ту удари, и доста!.... П друга

се може наћи; зар их је мало у овом широком свету Али ето видиш, онај мој се избезумпо, као да му није главе на раменима. Можда је и малодушан, ко ће га знати А ја бих, рођаче, све то друкше.... Зар због жене главу изгубити? Ако је једна отишла, друга ће доћи, и мир. Ој, ој, колико гнезда познајем ја у околини, из којих би радо коке прхнуле у Сибинову кућу.... А он тако, друго мисли: она, па она! Па најзад, нека му тако и буде! <( Старац ућута. Дете у љуљци отпоче плакати. Онај мали бата приђе ближе и стаде га љуљати. »Није ми за Сибина, за мене још мање; ја сам иначе једном ногом у гробу, а он ће већ себи друга наћи, само док се истутњи и заборави.... Шта се на свету неће још заборавити ? — Али за тога црва, рођаче, јест за њега ми је да се заплачем. Шта је оно Богу згрешило, и како мора бити тврдо то срце, да се њему не сажали ? <( »А коме је отишла? (< »Ту у друго село, у близини ; писару, драгоману шта ли је?... Ех, ех, женска главо!.... Оставити све овде <( .... Старац љутито махну главом и хракну. »Тако, а сад још те нешто молим, рођаче: испричао сам ти све као своме рођеноме, али не питај Сибина и ништа му не говори.... Прек је и осион, па бој се, наљутиће се <( . У собу ступи човек од евојих тридесет и пет година, висок и снажан растом, озбиљна, натмурена лика/ Испод густих, растресених и на повијама сраслих обрва мрко су погледала два сјајна црна ока, а кад нам назва Бога, испод дугачких, на ииже опуштених бркова, блеснуше два реда белих и крупних зуба. То је био домаћин, кмет Сибин.