Нова искра

41 —

ИЗ МОДЕРНЕ РУСКЕ ЛИРИКЕ

(Д. С. Мережковски) Када ружа тихо крунити се крене, Кад падају звезде с неба у бескрај, Кад се вали морски лупају о стене, Кад на облацима мре сунчани сјај Смрт је, ал' у којој мучне борбе нема, Смрт је, у којој је све лепоте чар, Која одмор сладак и заношљив спрема Природе свеблаге најмилији дар. У ње, наставнице божанске и драге, Научите, људи, како треба мрет', Како уз осмехе свечане и благе Треба својој смрти поћи у сусрет. ЗАВЕТ БИЋА (К. Д. Баљмонт) Слободном Ветру питање ставих: „Млад бих да будем, — ко младост нуди?" Заигран Ветар одговор даде: „Ко дим и вихор — вегренаст буди!" Силноме Мору питање ставих: „У чему завет свих бића сија?" А хучно Море одговор даде: „У пунозвучју — исто ко и ја!" Високом Сунцу пигање ставих: „Како бих светлост надјач'о зори?" Али ми Сунце не рече ништа, Па ипак душом чуо сам: „Гори!"

(ГраФ П. Д. Бутурлин) Од када се плавље очију вам сјајних Мојим небом створи, Свих обмана неста мојих страсти тајних — Сад ме љубав гори. И мисао дрска у реч се претвара Молитвице тије, Ко што пред божанством из тамњанског жара Свештен дим се вије.

* * (Д. М. Ратхауз)

Крај реке бесмо ми, љушкане благим сном, Рибар, уз песме глас, у свој се враћ'о дом; Сунчани златни руј у тихи тоне дрем... Ал' ти ми не чу реч, ја тада бејах нем. Загрме негде гром... Зле буре весник тај... У светлом оку твом затрепта сузин сјај... С безумним плачем ја, пред тобом клечећ', мрем, Ал' ти ми не чу реч, и тада бејах нем! И сада, ко и пре, ја опет блудим сам, Будућност нема шта за мене још, то знам... Живота умре звук, са празним срцем грем... Ах, зашто, зашто пре, ах, зашто бејах нем? СУМРАК (Т. Л. Шчепкина Куперник) Алеја се мрачи, по њој ветар грца, А у нрозор лупка кишица у склад; Вечерњача звезда све тамније мрца, Тужно небо тамно ко мој тешки јад. Нека сетна леност узимат' ме стала: И рука са радом у крило ми пала. Уз цврчање попца, уз наивни пој, Одломци од мисли, сплићући се бујно, Плове разбацано, маглено и нујно, Ко јесени тужне наоблачни рој. Ох, да ми се свити нежно крај твог срца И одморит' слатко... Али где си сад? Алеја се мрачи, по њој ветар грца, А у прозор лупка кишица у склад... ЈА МЛАДОСТИ ПЕВАМ... (П. Јакубович Мељшин) Ја младости певам што је душе пуне, Што за ближњег пати ко за себе сама... Муза ми је била — казаматска тама, Окови и ланци — на лири ми струне. Вама, забринутим уметношћу строгом, Песницима среће, љубави и раја, Певам бол и патње без мере и краја Поколења нашег проклетога богом!